Затвори као криминални факултети

„Степен цивилизације једног друштва процјењује се проматрањем његових затвора.“
Фјодор Достојевски

У Босни и Херцеговини тренутно постоји 13 казнено-поправних установа. У овом тренутку се на издржавању казне у тим установама налази близу 2500 осуђених лица. Иако се у посљедњих десетак година много урадило на побољшању услова у тим установама и даље се готово ништа не ради на ресоцијализацији осуђених лица. Сврха сваке затворске казне је управо ресоцијализација, тј. реинтеграција осуђених лица у друштвену заједницу. Упркос овој чињеници многи и даље затвор посматрају као установу за чување криминалаца, али не и за њихово преваспитавање. Поражавајућа је ствар да овако сиромашно друштво сваки осуђеник у БиХ кошта 100 км дневно. Експанзија криминала је данас посљедица дисфункционалности нашег друштва. Ерозија морала, криза система вриједности, лажни узори и крах система образовања довели су до тога да се криминал посматра као наша свакодневна рутина, као сасвим нормална појава.

Врсте почињених криминалних дјела су све разноврсније и опасније по друштво и њене грађане, а криминалне групе све организованије. Такође, све је већи број лица који и након санкционисања од стране државе због почињених криминалних радњи настављају и након изласка из затвора да се баве истим „послом“, тј. криминалом. Узроци таквог стања у друштву и повећаног броја рецидивиста у извршењу кривичних дјела су многобројни. Ипак, поставља се питање зашто је њихова ресоцијализација током боравка у затворима толико неуспјешна и зашто се поново враћају криминалу, те да ли се и на који начин њихова реинтеграција у друштвену заједницу може побољшати? Стални пораст криминалитета и рецидивизма, како у свијету тако и код нас, доводи до све већег оптерећења затворских установа и истовремено показује да казна затвором, санкција која је скупа по друштво, не само да не остварује очекиване ефекте већ са собом носи и бројне штетне посљедице као што су: призонизација, криминална инфекција, затворске депривације, стигматизација осуђеног и др.

Боравак у затвору је за многе ново криминално искуство, гдје надограђују своје криминалне вјештине, стварају и проширују круг пријатеља из криминалног миљеа, развијају и подржавају затворенички кодекс са бројним неписаним принципима и правилима јачајући неформални затворенички систем. За вријеме издржавања затворске казне суочавају се са бројним депривацијама, криминалном инфекцијом, пренатрпаношћу затвора, подлијежу закону јачега, боре се за свој статус у групи, али и са досадом, радним неангажовањем, малим избором активности како би попунили своје слободно вријеме и другим сличним проблемима. О томе говоре и извјештаји ОЕБС-а о оцјени стања људских права у казненопоправним установама у БиХ, као и годишњи извјештај Омбудсмана за људска права БиХ. Све то утиче да данас многи теоретичари из области пенологије, али и сами запослени унутар затворских установа процес ресоцијализације и њене успјешности доводе у питање, тј. све се више указује на кризу ресоцијализације затвореника за вријеме издржавања затворске казне и потребу увођења још неких додатних алтернативних санкција за починиоце лакших кривичних дијела.

Индикативно је да због већег броја затвореника од оптималног капацитета затвора, долази до ,,криминалне инфекције”, што повећава шансе на поврат да такав осуђеник поново учини деликт. Такође, након изласка осуђени је у својој средини етикетиран као осуђиван, криминалац, одвојен и често одбачен од своје породице, прекида школовања, губи радно мјесто и тешко проналази ново запослење. Такве околности утичу да се осуђени након изласка из затвора поново врати старим навикама и старом друштву из криминалног окружења, али и новим пријатељима које је упознао за вријеме издржавања затворске казне.

Све то указује на једну кризу друштва која се рефлектује и на стање у затворима. „Криза затвора“, која је посљедњих деценија једна од најактуелнијих тема како у кривичноправној тако и у пенолошкој теорији и пракси, манифестовала се на велики број начина, а карактеристична је и за најбогатије земље и најразвијеније кривично-правне системе. Немали број стручњака слаже се с тезом да су затвори „криминални факултети“ и да из затвора осуђена лица излазе много гора него прије доласка на издржавање затворске казне, те као такви затвори не служе својој сврси, а казна затвора само продубљује социјални и психолошки јаз између затвореника и друштва.

Аутор: Н.М.