Странке савеза за промјене: Српска демократска странка (СДС), Партија демократског прогреса (ПДП), Народни демократски покрет (НДП) и грлати радикал Михајлица, иако су дале многобројна обећања у предизборној кампањи 2014, у пракси готово ништа од најважнијих обећања нису испуниле.
И док у јавности члан предсједништва БиХ Младен Иванић говори о постројавању Трећег Република Српска пука, што се овим текстом никако не спори, поставља се једно логично питање: Зашто Иванић не „построји“ све инвеститоре које је довео у Републику Српску? Зато што би тешко икога „постројио“. Зашто као члан предсједништва и у два наврата предсједавајући предсједништва БиХ није искористио свој политички и лични утицај, који несумњиво посједује, да доведе инвеститоре у Републику Српску и тако помогне свом народу? Ако ништа друго, могао се угледати на поједине општине у нашој земљи које биљеже рекордне стопе запослености.
Друго велико разочарање је непостојећа борба против криминала и корупције и Драган Мектић на челу те борбе. Неко ће рећи да је Мектић имао добру вољу да се ухвати у коштац са тим проблемима, али чињенице говоре да, када би Мектић кренуо да „постројава“ све оне који су похапшени у борби против криминала и корупције, ни он се не би прославио. Ни ту резултата није било, изузев наставка прогона Тужилаштва БиХ у процесима везаним за ратне злочине.
Могло би се рећи да се, изузев Мирка Шаровића, који такође није ништа посебно урадио до посла за који је одговоран и што је нормално да ради, СДС, ПДП и НДП нису прославили уласком у власт на нивоу БиХ. Да ли због тога што нису знали, односно што нису били способни или из неких других разлога, није превише ни битно. Битан је резултат, а њега, реално говорећи, нема.
Неспособне партије СзП ни у Републици Српској нису донијеле ништа добро. Након очигледног примјера политичке корупције у афери „Два папка“, опозиција је остала потпуно анемична и непомична, те тако дозволила још четири године власти досадашњим политичким гарнитурама. Након очигледног кривичног дјела, умјесто да изведе народ на улицу, опозиција је остала да сједи у својим удобним и добро плаћеним посланичким клупама, не марећи уопште за друштво и државу која их плаћа. Нечињење је посљедично резултовало „сезоном трансфера папака“ на свим могућим нивоима, јер су папци „озакоњени“. И не само то, опозиција је показала да су људи у њеним редовима „највећи папци“, а коловође расадника папака постали су Чавићев НДП (почевши од посланика Митровића, предсједника ГО Бањалуке Драгана Талића, Мирошљевића и остале армије папака) и СДС. Треба истаћи и да ПДП својих папака за трку има, а папак капиталац је дефинитивно Зоран Талић, који се данас бахати са платом од близу 6 000 КМ. „И све по закону...“
Поред свега тога, опозиција једино што ради је мазање очију народу тобожњим кривичним пријавама, а јасно је да ниједна не добија свој епилог. Нити ће.
Прича око чувеног протеста у Парку Младен Стојановић у Бањалуци је тек прича за себе, јер се показала као потпуни промашај. Нити се инсистирало на захтјевима који су изнесени тај дан, нити се тај дан урадило ишта спектакуларно. Пожељно је било да се народ макар прошета кроз Бањалуку и покаже смјелост и зубе, умјесто што је усмјерен у аутобусе и враћен одакле је и дошао. Све што су добили је бесплатан пут у административни центар Српске.
Стога се поставља логично питање: уколико идуће године пожелите да гласате за опозицију, да ли ћете уједно гласати и за неког будућег папка који ће изневјерити ваша очекивања? Да ли је глас за опозицију глас који ће бити бачен одмах послије затварања бирачких мјеста? Да ли уопште вриједи гласати за тако нешто?
Једно је јасно. Гласање за СНСД и досадашње владајуће партије је гласање за оно што је сигурно, па колико год то лоше било. Гласање за опозицију је гласање за несигурност и неспособност. Па изволите, народе, одлучите се.
Стефан Благић