Warum? Warum nicht?

О апсурдности живота у Босни и Херцеговини сувишно је говорити. Све велике приче и пројекти који би водили њеном просперитету, побољшању образовног, здравственог, социјалног и сваког другог система…општем бољитку, одавно су потрошене. Излизане. Осим међусобног оптуживања и осуђивања за различите неуспјехе, јављају се само током изборне године када обичном човјеку опет дају повода да затворен у своја четири зида „шушка“ о томе зашто и за кога гласати, подозриво гледајући првог му комшију, јер он припада другој политичкој партији. Када се та изборна фарса заврши, слиједи Спектакл – како су то проницљиво прорекли Надреалисти.

При томе, поражавајућа је чињеница да људи, према оваквом стању ствари, више нису ни разочарани ни љутити (јер такве емоције би евентуално могле водити некој акцији, бунту, револту). Летрагични су, уморни и равнодушни, а то их изједа изнутра. Трује. Тјера одавде. Бесповратно.

Можда ће то неко назвати кукавичлуком, предајом без борбе и додати како их тамо гдје иду не чека ништа добро или евентуално боље од овога што овђе имају. Можда су и у праву, али бар ће имати прилику да покушају да се остваре, па можда чак неки и успију. Јер, у земљи каква је Босна и Херцеговина ми визионари, идеалисти и моралисти нисмо довољно снажни да учинимо промјену. Не желим овиме нужно критиковати власт нити држати страну опозицији, напротив. Мислим да је проблем далеко комплекснији и није само политичке природе. Вјерујем да је такво стање ствари у нашем менталитету, духу народа, духу паланке како рече Радомир Константиновић, али то је већ нека друга прича.

И зато, да не дужим, када ме неки дан срете познаник и рече како су се повећале пензије, па можда ствари и крену на боље, те ме о одласку из државе, шаљиво упита – wаrum? , кроз главу ми прође да смо већ једном ногом у фамозној години са почетка приче и одговорих му: „Warum nicht?“

Ивана Ђурђекановић Муратагић, магистар социолошких наука