Образовни системи националних држава од самог свог почетка су се показали пуни недостатака и неспособни да испуне своју основну намјену, већ напротив, готово увијек су представљали кочницу истинског друштвеног напретка. Ових дана смо свједоци различитих проблема који су почели да излазе “испод тепиха” у образовном систему РС. Тренутно су активна два случаја: плагијати докторских дисертација на ФПН Универзитета у Бањој Луци и проблем око уписне политике у Средњошколском центру “Голуб Куреш” у Билећи.
Што се тиче ФПН упућенима је ствар одавно јасна и није никакво чудо што се овакве ствари дешавају. Факултет је од свог почетка представљао пећницу за сагоријевање новца пореских обвезника, али и за скупљање бодова владајуће политичке струје у РС и њених моћника; довољно је напоменути да је факултет отваран четири пута. Кредибилитет Универзитета је потпуно нарушен и слиједи борба за голи опстанак.
Други случај је много занимљивији, али и виталнији, јер је локална заједница, заједно са својим органима власти дошла у директни сукоб са ентитетским властима и њиховим политикама. Наиме, надлежно тијело Средњошколског центра “ГК” у Билећи (јединог у тој општини) је на основу истраживања локалног тржишта образовања донијело приједлог уписне политике за наредну школску годину и тај приједлог упутило Министарству образовања РС, на шта су се ови у потпуности оглушили и прописали другачију уписну политику која у суштини не само да нема никакве везе са тренутном тражњом у Билећи већ је у потпуности сулуда (предлаже се један разред текстилне школе, вјероватно да би се оправдала улагања Владе РС у девастирани комбинат “Билећанка”, конвертован у предузеће “Никола Тесла”, које се показало као потпуни промашај).
Да је заиста тако показује и чињеница да је побуна родитеља, дјеце и професора добила пуну подршку цијеле локалне заједнице, начелника општине и представника локалне скупштине, осим директорице школе која се у овом случају понаша у маниру класичног бирократе који је одговоран партијској централи од које добија мандат.
Да не би даље улазили у појединости случаја, оно што је главни проблем ове ситуације јесте централно вођење комплексних система и дириговање свакодневног живота појединца одозго према доље, што у случајевима када се појави и најмањи проблем доводи до потпуног нарушавања функционисања локалних заједница и њиховог начина живота. Ово не само што представља практични парадокс већ је и у тоталној супротности са цивилизацијским нивоом свијести 21. вијека, па се као потпуно легитимно намеће питање које су са протеста упутили поједини Билећани: “С којим правом неко у Бањој Луци, или било гдје друго осим Билеће, може да одлучује шта ће се догађати у Билећи?” Јер, када се мало боље погледа ова ситуација, одлука Владе представља директно нарушавање слободе избора образовања грађана Билеће, слободе која им је стриктно гарантована преамбулом Устава РС, а још прецизније чланом 38. гјде се каже да је образовање свакоме доступно под истим условима.
Оно што је још већа катастрофа оваквих и сличних активности владе јесте нешто што би се могло назвати моралним хазардом нашег друштва, односно све већим преносом одговорности са појединца на државу и покушај утапања појединца у колективну свијест, гдје људи постају мртво слово на папиру и статистичка вриједност на основу које неки владин бирократа у микроклими своје канцеларије доноси одлуке у чијим последицама неће учествовати нити сносити одговорност за настале грешке; пракса с којом смо мислили да смо раскинули прија 25 година.
Држава нам и даље одгаја армију истомишљеника без икакве воље за самоостваривањем и жељом за саморазвијањем и различитошћу. Јер заиста, ко други треба да одлучује о мјесту и начину образовања дјеце осим те саме дјеце у договору са својим родитељима.
Даље, оно што централно планско образовање ствара јесте одсуство конкуренције између школа и самим тим стварања квалитетнијег система учења. Ако је билећка “Гимназија” радом својих запослених заслужила повјерење које јој генерацијама указују грађани Билеће, зашто да се доносе обавезујуће одлуке у корист школа околних општина, јер да је ситуација била обрнута родитељи би то одавно чинили у масовнијем броју, без одлука државних институција. Заиста, ако се држава показала тржишно недостојна повјерења да нам створи аутомобиле, компјутере и сл. зашто би то било са образовањем наше дјеце.
Закључак је јасан, родитељи морају на све могуће начине повратити од државе право и одговорност за животе и образовање своје дјеце. Различити су начини како то урадити. Прво што је потребно јесте децентрализација доношења одлука, односно пренос надлежности са министарства на локалне заједнице. Даље, иако смо далеко од тржишног фундаментализма гдје би се образовање куповало на исти начин као и остали производи, да би се повећала конкурентност, а самим тим и одговорност школа и професора, најбољи би био систем ваучера гдје би сваки родитељ, са ваучером у просјечној вриједности трошкова за образовање једног дјетета, био у могућности да директно бира школу, смјер па чак и наставника; иначе ће се ситуација директорице, која је више одговорна партијској централи од које јој позиција зависи него стварним “муштеријама”, и даље наставити. Систем централно – планског образовања, које постаје све централније, мора кренути у супротном смјеру спуштања моћи одлучивања на доље, јер ако овако наставимо евентуално ће наступити потпуни крах и онда ћемо морати све испочетка…
Чедомир Хрњаз