ТРАЖИМО ЧОВЈЕКА – ПРОБУДИМО СЕ

Република Српска ове године обиљежава четврт вијека постојања. 25 година демократских институција, демократске праксе и грађанства. Сад већ неколико генерација, самим тим, познаје ову земљу као једини оквир, или као главни оквир свог живота и дјеловања. Осим неког националног заноса када су у питању празници – данас више није остало много тога од свих помпезних атрибута које можемо да припишемо Републици Српској. Слобода, демократија, правна држава, грађанска свијест? Наша свакодневица нам потврђује колико су све ове ствари сведене у домен флоскуле, тачније колико су сви гаранти пристојног живота човјека – обесмишљени. Квалитет живота не може да нам фризира ни статистика, а бар је то отворено поље за манипулацију јавног мњења. У Републици Српској просјечан грађанин не прима 800КМ мјесечно, иако је то статистички гледао управо тако, и опет – недовољно за испуњење синдикалне потрошачке корпе четверочлане породице. А демократских институција нема без пристојног животног стандарда. Нема слободног појединца без елементарних услова за живот, без једнаких шанси за успјех, школовање, запослење. Не иду демократија и биједа заједно, то је ваљда јасно. Зато иду псеудодемократија и псеудослобода чији смо таоци постали.

БЕЗДАН МОРА ДА ИМА СВОЈ КРАЈ

Драги универзитетски професори, представници/е академске заједнице, љекари/ке, инжењери/ке, ви морате да схватите да – ви нисте тек нека пука смјењива категорија. Ваш глас мора да се чује – и мора да се поштује. Они који су вас довели у позицију полууцијењених људи који су приморани да акламују све што им се на послу и јавном дјеловању сервира – ти исти људи су смјењиви. Они то морају бити и по самој својој позицији у друштву. Не можемо и не смијемо да дозволимо да уцјењивачко функционерство бесконачног обнављања мандата буде елита овог друштва. Свако ваше устукнуће – је додатна помоћ у обезглављивању ове земље, помоћ партократској машинерији на нашим универзитетима, у нашим болницама, школама, судовима, скупштинама која је довела до опште девастације свих институција и установа. Свако ваше игнорисање ситуације као да ће се нешто само од себе ријешити додатно је подстакло исељавање са ових подручја. Свако ваше окретање главе од проблема поспјешује стварање нових генерација моралних бескичмењака, среброљубивих и частохлепних. Ваша честитост у обављању посла којим се бавите – посматрана је као ваша слабост, подложна посљедицама по вас. Свјесни сте тога. Нисте свјесни да нисте сами. Страх и биједа утичу на летаргију, која је овдје општа. Јавно мњење не постоји. Зато и ви сносите одговорност. Ви нисте смјењива категорија, јер својим радом стварате неку вриједност. Својим академским радом, својим хуманим радом, својим практичним радом. На вама је терет среће и несреће овог друштва. Ви нисте дио акламаторске машинерије Рибара људских душа који су тек тако одлучили да приватизују ову земљу, да новац грађана третирају као искључиво свој, париткуларни, партијски. А вас као ексклузивну линију поданика. Можда ексклузивну – али и даље линију поданика. Докажите да нисте уз оне који свјесно раде на суноврату овог друштва.

Сјетите се, ви сте они који радите, које зову на митинге, које зову на гласање и скупљање гласова. Ви плаћате порез, ви сте остали овдје. Да паразитирате или да помажете добровољним даваоцима туђе крви да опстају? Да пристајете на ешалоне партијских послушника квазиинтелектуалне провинијенције као вама равне, док их бирају у академска звања, запошљавају и држе на високошколским установама мимо свих закона? Видите ли себе на страни оних који су спремни да на уштрб опстанка на позицији иду до краја – туђих живота? Побунимо се против свега онога што понижава и каља идеју човјека, то је бар литература коју смо некад морали заједно да читамо, која нас је тјерала да вјерујемо у нешто. Па на крају у нас саме, да може боље, да смо ми бољи, да смо довољно људи да радимо на томе.

Пробудимо се, то је најмање што можемо учинити за наша покољења. Тражимо човјека! Фењер сија јаче него икад раније. Тражимо човјека у свима нама.

РеСтарт Српска