Трансформација Милорада Додика

Милорад Додик је у интерјуу за телевизију FACE изнео неколико ставова који су супротни од оних које је до сада заступао и за које се залагао. Због тога можемо да поставимо неколико питања. Прво питање је да ли је на сцени промена политике Милорада Додика када је у питању најављивани референдум о независности Републике Српске? Друго питање је зашто је Додик баш сада одлучио да промени своју политику?

Прво питање је повезано са званичним ставом СНСД-а где у Декларацији коју је ова политичка партија усвојила на петом Сабору у априлу 2015. године стоји: „Уколико до краја 2017. године не буде видљивих процеса и мјерљивих резултата успостављања позиција Републике Српске у складу са Анексом 4. Дејтонског мировног споразума, Народна Скупштина Републике Српске треба у току 2018. године расписати референдум о самосталном статусу Републике Српске.“ На основу овог видимо да је званична политика СНСД-а супротна од ставова које износи њен председник. Да ли је изјава Додика да се одустаје од референдума наговештај промене политике и самог СНСД-а, или ће под притиском званичног става странке, Додик морати да мења свој став, остаје да се види. Једно је сигурно, ове две политике су у овом тренутку супротне и врло брзо ће морати да се ускладе. Познајући карактер свих политичких партија на овим просторима јасно је да ће СНСД морати да одступи од званичне политике и усвојене Декларације и да заузме потпуно други правац што се тиче референдума о независности РС.

Друго питање је много занимљивије а тиче се тренутка обелодањивања да се одустаје од тврдог става да се иде на референдум о независности Републике Српске 2018. године. Одговор на ово питање нас води у три правца.

Први правац се односи на релацију Додик-САД. Овде можемо да поставимо питање да ли је Милорад Додик много озбиљније, него што је то покушао да представи јавности, схватио упозорење из Вашингтона и стављање на црну листу као неку врсту жутог картона који је добио од САД-а. Милорад Додик јако добро зна како могу да прођу они који се отворено супротстављају вољи најјачег светског полицајца. Ми ћемо само подсетити да пролазе управо онако како је прошао Никола Поплашен када је смењен са функције председника Републике Српске јер није хтео да предложи управо Милорада Додика за председника Владе РС. А као што знамо Додик је тада био миљеник САД-а и Запада и на њихово инсистирање је постао председник владе РС.

Други правац се тиче односа са Александром Вучићем. Јасно је да се у овом тренутку Вучић доживљава као један од најзначајнијих политичких лидера у целом региону. Разговор који је Додик водио са Вучићем у Сарајеву пре десетак дана је био све осим пријатељског. Наиме, још на референдум о Дану Републике Српске, Београд је зажмурио на једно око и није са много симпатија гледао на њега. Али је јасно ставио до знања да би референдум о независности РС био прелазак црвене линије коју Београд не би могао и не би смео да подржи. Овај став Београда је Додику постајао све више јаснији како се приближавало време његовог одржавања. У интервјуу који смо навели Додик је изјавио да је са Вучићем „око референдума имао различите позиције“. Због тога је могуће да је Додик изабрао управо овај тренутак да полако припрема своје бираче да од референдума о независности РС ипак неће бити ништа. На овом месту би могли још да осветлимо и однос између Вучића и Додика који постоји још од времена када је Додик на прошлим изборима за председника Србије подржао Бориса Тадића. Та подршка је била потпуно непотребна и јасно је показала колико контрапродуктивна може да буде једна потпуно погрешна дневно-политичка одлука, али је то тема за други текст.

Трећи правац одговора на питање о тренутку промене политике у вези са референдумом о независности РС је најмање вероватан и тиче се заиста жеље Милорада Додика да окрене нови лист и почне да се понаша одговорно и да заједно са осталим водећим политичарима у БиХ почне да решава свакодневне проблеме народа. То би заиста било освежење за разлику од досадашњег понашања политичара који су свакодневно фабриковали нове афере и кризе, најчешће потпуно непотребне, које ништа паметно и добро нису донеле онима који су их изабрали на функције. На овај правац у размишљању нас наводе изјаве Додика у истом интервјуу да је „спреман да се одрекне сваке политике која би могла да изазове насиље“, да се „ствари у БиХ морају решавати дијалогом“, да „разлаз у БиХ мора да буде на миран начин“, да није „авантуриста, нити жели да уведе РС у авантуру“ да се „залаже за дијалог који би могао овде да утврди мир“. Све ове изјаве апсолутно подржавам и сам се за њих залажем. Међутим, политичаре треба оцењивати на основу оног што раде, а не на основу оног што причају. Остаје нам да видимо да ли ће ове речи Додик да спроводи и у својој политици или ће остати само лепе жеље а од њихове реализације неће бити ништа.

У сваком случају, ма који од ова три правца одговора на питање промене политике Милорада Додика био доминантан, или сви заједно утицали на ову промену, можемо је означити као позитиван искорак у промени политике сукоба и дизања националних тензија. Потребно је само до краја испратити и спровођење у дело ових речи председника Додика, јер смо сведоци да је он често мењао своју политику у зависности од дневно-политичких прилика и међународних односа. Као што смо већ и навели, Додик је на власт и дошао јер је био миљеник Запада и човек који је описиван као неко ко може да „уразуми“ српски народ, а тренутно има жути картон од тог истог Запада.

Велизар Антић