Тито и Срби

Пре десетак дана је била годишњица од смрти Јосипа Броза Тита. Пуних четрдесет година од смрти овог човека у нашем друштву и даље трају полемике ко је он у ствари био и простим језиком у народу речено, да ли је био добар или лош за српски народ. Моје виђење места и улоге овог човека у историји српског народа је потпуно на страни становишта да је он много више урадио лошег, него што је учинио доброг. И не само он, него целокупан комунистички режим који је успостављен у Југославији од 1945. године наовамо. А што је још и најгоре од свега, потпуно сам убеђен да и дан данас „беремо“ плодове рада управо овог човека и комунистичког система.

На писање овог текста ме је навео један статус мог пријатеља на Фејсбуку у коме је поставио питање својим пријатељима о лику и делу Тита и шта он за њих представља у ово време? У коментарима људи на овај пост велика већина људи је одговарала са позитивним реакцијама и емоцијама, што ме је навело да размислим о томе да ли можда ја грешим и да ли су моји ставови о Титу можда погрешни.

Да би дошао до одговора кренуо сам у анализу онога шта су људи коментарисали на наведени пост мог пријатеља. Па кренимо редом.

Они су пре свега наводили осећај сигурности који су имали у тој земљи. Затим следи безбрижност коју су осећали. После тога долази на ред поштовање у свету. Многи коментаришу да су на дан смрти Тита плакали, а многи и да су наслућивали да више никад неће бити као пре и да су осећали страх од времена која долазе. Добар део људи истиче братство и јединство. Срећно детињство, јака индустрија и синдикати, поштовали су се радници, радничка одмаралишта на мору, није било класних разлика, бесплатни станови, изградња фабрика, школа, болница. Ови одговори би, у суштини, покрили највећи број позитивних коментара на Јосипа Броза Тита и времена у коме је он био најзначајнија политичка фигура.

Када се на овај начин представе коментари, заиста се стиче утисак да је то било време безбрижности, сигурности, братства и јединства, општег просперитета и напретка. Све у свему, једно идилично време кога се сви сећају са сетом. И заиста, са добрим делом ових коментара се морамо сложити. Људи се заиста јесу осећали сигурније (барем у периоду седамдесетих) у то време него данас. Били су безбрижнији у смислу да су знали да ће добити плату тачно на време и да ће са том платом моћи пристојно да живе. Пасош који је тада издавала Југославија је заиста био вредан у међународном саобраћају и људи су могли без већих ограничења да се крећу скоро по целом свету. Градили су се путеви, школе, фабрике.

Међутим, да ли је то све баш било тако? Пре свега, мишљења сам да би овај одговор требало раздвојити на два дела. Први је онај који се тиче субјективног осећаја сваког оног ко је коментарисао и ко има позитивна искуства са тим временом. Други ниво је онај који би могли означити као објективан и који на први поглед не утиче директно на саме коментаторе, али ако их детаљно образложимо видећемо да и те како утичу на живот свакога од нас.

Дакле, први ниво је субјективни осећај коментатора. И заиста овде можемо да пођемо од чињенице да су људи који коментаришу у то време били млађи и самим тим се тог времена сећају са одређеном сетом и сећањем какви су били у младости. Поред тога, то време јесте заиста било време много веће једнакости него ово данас. Такође, могао бих да се сложим са тезом да је тада држава била много озбиљнија од овог што имамо сада прилику да гледамо и зовемо државом. Институције државе су се много више поштовале и заиста је постојао одређени друштвени ред кога су се сви придржавали.

Вероватно има смисла одговор зашто је то тако тражити и у чињеници да је то била ауторитарна држава и да се чак и за вербални деликт ишло у затвор. Ко год брани ту врсту слободе, морао би да зна да би за огромну масу ствари које данас свакодневно „качи“ на Фејсбук, у тој Титовој држави ишао у затвор. Толико о слободи. Али је држава сасвим сигурно била много озбиљнија и испуњавала је све оне школске услове да се назове државом у односу на ово што имамо данас. Такође, једнакост, коју многи истичу, је била на много вишем нивоу од овог што имамо данас. Међутим, треба навести да и та једнакост није била онаква каквом је ми замишљамо. И тада су постојали они који су били повлашћени у односу на остале. И тада је искован термин „црвена буржоазија“ за оне који су декларативно били социјалисти, а у ствари су припадали повлашћеном слоју. Пасош који многи истичу као позитивну страну оног времена је такође још једна замка. Наиме, тачно је да је тај пасош омогућавао путовање по скоро целом свету, међутим, чињеница је и да је јако мали број људи заиста и путовао. Наиме, много више грађана путује данас у иностранство него у то време. Најдаље дестинације за велику већину народа у то време су били Трст (по фармерке) и Сегедин (по кобасице), што, сложићете се, и не представља неке претерано атрактивне дестинације у односу на оне где данас млади путују.

Такође, теза о апсолутном братству и јединству је јако дискутабилна и не стоји она оцена коментатора који је истичу. Наиме, да ова теза пада у воду најбоље сведочи податак о броју мешовитих бракова. А тај број мешовитих бракова је био много мањи од оног који би могли очекивати у систему у коме влада потпуно братство и јединство. Уколико у број мешовитих бракова убројимо и оне који су били припадници ЈНА, који су имали много боље напредовање у служби уколико су склопили брак са неким ко је припадник друге нације, ова теза о братству и јединству још више пада у воду. Наравно, апсолутно верујем да је добар део припадника ЈНА који су улазили у мешовити брак то урадио из чисте љубави, међутим, не бих искључио ни чињеницу да се у ЈНА фаворизовао овај вид бракова, па је због тога одређени број припадника војске ушао и у ове бракове. Такође, ово се односи и на оне припаднике Комунистичке партије. Наиме, они су имали већу проходност на партијској лествици, а самим тим и на друштвеној, уколику склопе мешовити брак. Довољно је погледати истакнуте чланове и функционере Додиковог СНСД-а, која је својеврсни наследник Комунистичке партије, и видети колики број од првих десет-петнаест ових људи су деца из мешовитих бракова или је ушло у мешовити брак.

Поред овог дела, који сам назвао субјективни осећај коментатора, и у коме бих могао у одређеној мери  и да се сложим са коментарима људи који су бранили „оно“ време, видимо да добар део њихових сећања и доживљаја и није баш у онаквом светлу како га они доживљавају и представљају. У следећем делу ћу навести неке од објективних показатеља и чињеница које су красиле Титову државу што ће још више утицати на коначну оцену о Титу и комунистичком периоду Југославије. Затим, можемо на снази аргумената и контрааргумената, доћи и до неких занимљивих и заједничких одговора. Наравно, ови објективни показатељи у много мањој мери долазе до личних осећаја појединца, па их велика већина у својим виђењима Титове Југославије и занемарује.

Пре свега, чињеница је да је Јосип Броз Тито у Првом светском рату био члан 42. Вражије дивизије. Сама та чињеница мени је довољна да не може бити оцењен као позитивна личност у српској историји. Наиме, управо та групација аустроугарске војске је починила најстрашније злочине у Првом светском рату када је ушла на територију Србије. Посебно су се по злочинима истицали они у Мачви и Јадру. Ови злочини над српским народом су управо у време Тита и комуниста гурнути у страну и о њима се није ни причало, ни писало, нити су се проучавали. Овај део спада у историју пре Другог светског рата, а познато је да комунисти нису претерано марили за историју српског народа. Њима је сва историја почињала од 1941. године. Али наравно да коментаторе са почетка текста ове ствари не занимају, јер су Мачва и Јадар далеко од њих, целих три сата вожње од Бањалуке. Овде одмах морам да кажем да узимам пример Бањалуку, јер је мој пријатељ из овог града и велика већина коментатора долази управо из овог града, што не умањује чињеницу да обожавалаца лика и дела Јосипа Броза има широм наших земаља.

Одмах по окончању Другог светског рата, без суђења или у монтираним судским процесима на смрт је осуђен веома велики број Срба. Пошто је овај период и даље обавијен велом тајне, постоје само процене о броју убијених. А оне се крећу од неколико хиљада до чак 50.000 Срба убијених од стране комунистичке власти. Многи међу убијеним су били потпуно недужни, а убијени су под изговором да су сарађивали са окупатором.

О чему се у ствари ради? Ради се о томе да су пред преким комунистичким судовима убијани виђенији Срби и да је махом страдала српска интелигенција и буржоазија, јер су комунисти знали да од њих прети највећа опасност по њихов режим. Такође, овај период је био период државне пљачке над богатијим становницима, којима је немилице одузимана имовина. И ови злочини су у великој мери гурнути у страну и о њима се није ни причало, ни писало. И то је била једна од табу тема у Титовој комунистичкој Југославији коју су људи толико хвалили у коментарима.

Такође, у овом делу је и горка истина о Голом отоку, где су завршавали сви они који су другачије мислили од Тита. То би било исто као када би неко данас у затвор слао припаднике опозиционих политичких партија. Веома блиска тема овој је и заташкавање злочина од стране домаћих фашиста против српског народа и смањење стварног броја убијених Срба у Другом светском рату. Истина о логорима Јасеновац и Јадовно, бројним херцеговачким јамама и број убијених у њима само су део читаве ове приче. Број убијених је умањиван а све под паролом братства и јединства. Јер да се о тим злочинима причало многе комшије које су биле у усташама и које су и починиле ове злочине би морале да одговарају. А Титов режим их је у огромном броју аболирао и прогласио браћом. Мишљења сам да је управо ово један од основних разлога зашто смо се деведесетих тако брзо и преко ноћи похватали за вратове са комшијама. Једноставно речено, ова горка истина је у Титовој Југославији гурана под тепих. Народ је добро знао шта се све дешавало у Другом светском рату, у многим логорима и јамама, а та истина је зарад братства и јединства потискивана.

Врло вероватно су коментатори са почетка текста негде у подсвести имали представу и о овим стварима, јер је велики број њих коментарисао да су осећали да са смрћу Тита долазе тешка времена, а многи су помишљали да може доћи и до рата. Ко зна да ли бисмо уопште доживели овако крваве деведесете да се до краја раскрстило са злочинцима из Другог светског рата? За све оне који су кометарисали позитивно о Титовом режиму, није ми јасно како су могли то да ураде када је велики број њихових рођака страдао у Јасеновцу и другим логорима и стратиштима?! Да ли је некоме довољно да добије стан у Бањалуци и посао у некој од изграђених фабрика и да заборави на своје рођаке страдале у Јасеновцу? Изгледа да многима јесте.

Није ништа боља ситуација ни данас. Многи бране Додиков режим у РС иако и они сами знају да овај пут којим сада иде РС није добар. Међутим, њима је тренутно добро, они су се на овај или онај начин „снашли“, „углавили“, „уградили“ и заборавили су куда у ствари идемо са оваквим понашањем власти. Када се сутра буду сетили куда идемо, деца ће им увелико бити у САД, Немачкој, Аустралији… али ко ће данас да размишља о томе? Док сам читао коментаре оних који су бранили лик и дело Јосипа Броза у великој мери сам видео данашње време и све оне који су из чистог интереса на страни власти у РС.

Такође, чињеница је да су републичке границе „нацртане“ у комунистичкој Југославији ишле на штету српског народа. Те погрешно и неправедно исцртане границе у току Другог светског рата у великој мери су утицале на крваве ратове деведесетих. Хрватска, рецимо, никада у историји није постојала у данашњим границама. Баш као ни Босна и Херцеговина. А када је дошло на ред унутрашње преуређење граница само је Србија добила две покрајине, Војводину и КиМ, док та судбина никада није задесила Хрватску. Или, рецимо разлике у Босни између Херцеговине и Крајине. Зашто, рецимо, у тој Титовој Југославији није формирана аутономна покрајина Крајина? Питање за размишљање, зар не?

Такође, великој већини народа ни дан данас није познато да је комунистичка Титова Југославија одговорна за усељавање великог броја Албанаца из Албаније на Косово и Метохију након Другог светског рата, док је повратак протераних Срба са КиМ, за време овог рата под терором балиста, онемогућен под изговором стварања међунационалних тензија. Овај потез комуниста ће у значајној мери директно резултовати садашњем стању у јужној српској покрајини. 

Многима је непознато да су у економском погледу након Другог светског рата фаворизоване Словенија и Хрватска. Тачно је да су ове републике и пре овог рата биле економски напредније од рецимо Србије и БиХ. Међутим, након Другог светског рата многе фабрике су из Србије пресељене у Словенију и Хрватску. На овај начин су те републике додатно економски ојачале. Све то је кулминирало са доношењем Устава из 1974. године који је био сигуран пут у разбијање СФРЈ. Управо је овај Устав био једна од полазних тачака свих каснијих ратова из деведесетих. На овај начин је управо Тито директно одговоран за све оно што је касније било деведесетих. Рецимо само да је након овог Устава из 1974. године спољни дуг државе од 1975. до 80-их нарастао са 5 на 19 милијарди долара. Републике су добиле могућност да се олако задужују на међународном финансијском тржишту, а савезна власт није имала контролу над узимањем тих кредита.

Такође, многима није познато, или су заборавили, да је Титова Југославија узимала огроман број кредита на међународном финансијском тржишту. Ти кредити се враћају и дан данас. Србија, рецимо, само ове године треба да врати око 261 милион евра на име зајмова узетих у време СФРЈ, а према плану отплате, Србија ће и следећих 20 година да враћа ове зајмове. Да ли вас и ово подсећа на владавину Милорада Додика? Читава политика и резон како Титових комуниста, тако и његових наследника у ликовима попут Додика је политика да се преживи данас и политика без дугорочне стратегије. И баш као што су они коментатори хвалили Тита, потпуно исто ће вам и данас Додикови следбеници рећи за овог бившег, а по мом дубоком уверењу и садашњег, комунисту. Уколико се супротставите њиховим режимима, у Титово време сте постајали контрареволуционар и петоколонаш, а данас сте издајник. Матрица је потпуно иста и гласи: што више поделити и завадити како би се комотно владало.

Образовна индоктринација у комунистичкој Југославији је била изразито агресивна. Од Јосипа Броза Тита је стваран култ личности. У основној школи деца су учена да се Тито воли више од маме и тате. Наиме, ево шта су деца у Основној школи учила: „Тито се воли највише… Отац се воли пуно, мајка се воли више, а Тито се воли највише! Воле се мама и тата, воле се сека и бата, али ако те ко буде пит’о, највише се воли Тито.“ Помало болесно, зар не?

Или рецимо у лектири се могло пронаћи следеће: „Не бих рада ни да будем жива, кад ја не бих члан партије била!“ Баш ме занима шта на ово, из данашње перспективе, имају да изјаве обожаваоци лика и дела Јосипа Броза. Ко год брани Тита и његово време не знам како би се понашао да му данас деца у школи уче рецимо да воле Додика (или Вучића) више од тате и маме. А управо се то учило у Титово време. Наиме, за оне који се не сећају тог времена поучно је подсетити их да се у Буквару прво учило слово Т, и то не због „тате“, него због „Тита“. На овај начин се директно образовала поданичка свест народа. И управо су због тога многи и плакали на вест да је Јосип Броз умро. Јер шта је логичније него да плачете за неким за кога сте учени да треба да га волите више и од оца и од мајке. Овако развијана поданичка свест народа је данас највећи проблем задржавања ове власти у Српској. То би сви они који су хвалили Тита морали да знају.

Ово би биле само неке од основних теза зашто би Јосипа Броза и комунистички режим требали означити као негативне појаве у нашем друштву. Поред наведених, остало је још јако много веома битних сфера живота које су претрпеле огроман напад комунистичких идеолога. Пре свега, овде би могли навести ударац који је претрпела СПЦ за време комунистичке власти, а самим тим и целокупан вредносни оријентир српског народа. Међутим, на овом месту на жалост, не можемо све да их обрадимо јер смо и овако претерали са бројем страница у данашње време када људи читају само наслове и евентуално један до два пасуса. Ипак, и за овако скраћен текст, потпуно сам сигуран да ће код свих здравомислећих људи који су хвалили Тита и тај режим изазвати барем мало критичко преиспитивање ставова, што је за почетак сасвим довољно.

Велизар Антић