Ближимо се крају првог удара коронавируса на човјечанство. До прије неколико мјесеци потпуно непознат вирус из познате породице, данас познаница готово сваког човјека на планети. Вријеме је да се почне са анализама урађеног и да се види шта се то може урадити у наредних неколико мјесеци.
Велика већина људи који ово читају могу се сложити да је прва реакција власти у Републици Српској била на, колико-толико задовољавајућем нивоу. С обзиром на то да је вирус био непознаница и да прогнозе Свјетске здравствене организације нису биле нимало оптимистичне, мјере ограничавања су итекако имале смисла. Као што ће вам хирург рећи да је најсигурнији начин да отклоните неугодан бол у стомаку операција слијепог цријева, тако ће вам и епидемиолог рећи да је најсигурнији начин да избјегнете заразу изолација.
Привреда је трпила, али док није било довољно информација, власт је радила једино што јој је гарантовало останак на власти – изоловање становништва.
Зашто то кажем? Разлог је једноставан: да је нешто пошло по злу, власт је увијек могла да каже да су урадили све што је било у њиховој моћи. И добрим дијелом би се „опрали“ код народа. Ипак, колико су у почетку дјеловали одговорно и озбиљно, сваким идућим даном би нарушавали тај релативно успјешан први утисак.
Наиме, када су резултати свјетских истраживања о коронавирусу почели да пристижу, наше власти као да су остале потпуно глуве и ћораве на те резултате. Тако је до дана данашњег, а баш данас се најављују и драконске казне за оне који нпр. не носе маске у јавности. Власти у ствари немају појма да су предоминантне препоруке медицинске заједнице, али и СЗО да се не носе маске, поготово не на отвореном, јер у том случају могу да буду и контрапродуктивне. Маске могу да се носе у затвореном простору и то накратко (рукавице поготово), као и приликом комуникације са онима који су већ заражени. Власт је изгледа, потпуно занемарила чињеницу да се вирус не преноси ваздухом, него капљицама које падају на уста, очи, нос или на руке.
Власт не уважава ни истраживања базирана на стопи заражених у једном друштву. Званичне процјене су да је заражених десет пута више него детектованих, а процјене базиране на истраживањима нам говоре да се ради о 50 – 100 пута више заражених, него откривених. Ова истраживања нам долази из САД-а, Италије и Њемачке, а поред тога што је јасно да огроман број грађана иако посједује вирус, нема никакве симптоме, јасно је и да је стопа смртности драстично нижа него што се у први мах мислило.
Прве процјене СЗО базиране на случајевима у Кини су нам говориле да се ради о стопи смртности изнад 3% (што је огромна смртност), али данас је јасно да је реална смртност од овог вируса дебело испод једног процента, скоро као у случајевима обичног сезонског грипа.
Међутим, онда се поставља реално питање по чему је то КОВИД-19 опаснији да је цијела планета морала да се затвори?
Одговор на то се вјероватно крије у способности вируса да се шири и преноси много брже него његови „рођаци“. Управо је брз пренос вируса директно одговоран за крах здравствених система у Италији и Шпанији, јер за разлику од редовног сезонског грипа, здравствени систем земаља није био спреман да апсорбује све заражене. Да није било тога, врло вјероватно је да би број смртно страдалих људи у Италији био много мањи, јер би већина стигла да на вријеме прими неопходну терапију.
С обзиром на то да је већ почетком текућег мјесеца било јасно да Република Српска има довољно здравствених капацитета, уосталом као и остатак БиХ, и да треба да почне да се полако ослобађа и умјесто, тада већ бесмисленог затварања људи по кућама, уведе мјере социјалне дистанце, те објасни људима зашто је дистанца толико битна.
Посебан немар се десио за вријеме васкршњих празника, јер власти нису поштовале мјере полицијског сата које су саме увеле, а при томе, у договору са црквом нису одредиле правила под којим би се вјерници могли окупљати (поштујући мјере социјалне дистанце и хигијене). Право сваког човјека је право на вјероисповијест, стога је то право морало да се омогући на адекватан начин, а не да се „ћутањем управе“ аминује ризично понашање појединаца за вријеме празника. И док је црква (изузев неодговорних појединаца због којих данас гледамо раст броја заражених) свој дио посла урадила када је наредила да се вјерници причешћују у њиховим кућама и да избјегавају окупљања у цркви, држава је гурала главу у пијесак.
Држава гура главу у пијесак и када је ријеч о привреди, што ће се тек кроз неколико мјесеци реално показати. Ограничавање ионако ограничене привреде не може да буде никоме на част, а данас, за разлику од прије два мјесеца, људи почињу да схватају да им можда, само можда, већа опасност пријети од глади, него од коронавируса. Српска што хитније мора пустити људе да раде, тим прије што ни они који су у иностранству и који шаљу новац својим породицама добар дио марта и априла или нису радили, или су се чак вратили и кућама, па немају новца да обезбиједе своје најмилије.
На крају, веома је важно истаћи још један потенцијални проблем о којем се не говори довољно, а то је како заштитити старе и болесне, који су угрожена категорија. Умјесто што владајући затварају пола здраве нације у куће, било би много паметније да пронађу модалитет како заштитити ове категорије становништва. Примјера ради, ГОТОВО ПОЛОВИНА свих преминулих у Европи су људи из старачких домова, а у Србији само случај геронтолошког центра у Нишу је „заслужан“ за четвртину свих преминулих у овој земљи. Јасно је шта се може десити ако вирус продре у центре за старија лица, па је јасно и на шта се мјере морају фокусирати. Изолација старих који због већег броја чланова породице не могу приуштити кућну изолацију, могла се исто тако спровести и по многобројним хотелима који данас „зјапе“ празни. Размислите о томе.
П.С. Данас су појединци из СЗО објаснили која би земља могла да постане узор и модел за будућност. Да ли знате о коме се ради?
Стефан Благић