Моје име је Стефан Благић и рођен сам 1991. године у Тузли. Основну и средњу школу сам завршио у Шековићима, а након тога и Факултет политичких наука, одсјек политикологија, у Бањалуци 2014. године.
Радно искуство сам стицао још за вријеме студија, када сам стажирао/волонтирао у Народној скупштини Републике Српске и једној агенцији за односе с јавношћу из Бањалуке. Након стицања дипломе, провео сам одређено вријеме радећи у банкарском сектору, а након тога вратио сам се својој струци или бар ономе што је томе најближе.
Крајем 2015. године постао сам уредник једног интернет портала из РС, који се махом бавио политичким темама, гдје сам такође радио као новинар и блогер. У марту 2017. када Рестарт почиње са радом, почињу и прави животни проблеми.
Одмах првог дана ми је саопштено да, ако желим да сачувам радно мјесто, морам да престанем са активизмом у Рестарту. То је на прву био јако чудан захтјев, јер је Рестарт тада био непозната организација која је, додуше, и на самом почетку одисала опозиционим жаром и жељом за промјеном система. У том тренутку, након постављања ултиматума, суочио сам се са избором: финансије или идеал. Наравно, одабрао сам идеал и кроз неколико дана се нашао на улици. То ми је уједно био и најтежи потез у животу, али сам знао да сам направио исправну одлуку.
Након тога, било је потребно паралелно градити организацију и борити се за какав-такав посао. Претпостављам да је тачно да срећа прати храбре, јер у том тренутку почињем да пишем стручне анализе за једну невладину организацију, а након тога добијам посао у једној консултантској фирми из Београда, гдје сам радио до недавно.
У току овог периода, Рестарт је већ постао много зрелија и препознатљивија организација, организација са главом и репом и са јасно искристалисаним циљевима. То јесте захтијевало неизмјерно много рада (неријетко сам радио и по 15-16 сати дневно), како би се све коцкице посложиле. И јесу. И много ми је драго због тога.
Међутим, тада се други пут суочавам са истим проблемом, гдје се политичко дјеловање не уклапа са дјеловањем пословне организације којој припадам, те сам стога био принуђен да по други пут напустим посао, који сам у том тренутку, већ заволио. По други пут сам морао да размишљам, не само о егзистенцији, него и о организацији. Али шта да се ради – свјесни смо били да се назад није могло. А ни хтјело, да будем потпуно искрен.
Рестарт је данас на прагу да постане политичка организација. Сви наши чланови се томе радују и сви они желе да остану у својој земљи и граде бољу будућност за себе и за своју дјецу. Не вјерују, кажу, готово никоме другом. Хвала им на томе. То је велика част, али и велика обавеза и одговорност.
И тако, док се наши политичари бахате у скупоцјеним ресторанима и возе скупоцјене аутомобиле (част изузецима), ми који радимо pro bono за своју земљу, неријетко бивамо ниподаштавани, а неријетко нас и кажњавају јер бранимо обесправљене. Систем је тако постављен и док се он не промијени, не можемо очекивати ништа од ове земље.
Hа крају, само бих рекао ХВАЛА од срца свима вама који нас подржавате. Jасно је да, без часних и поштених људи, сасвим сигурно не би било ни Рестарта. Овако, све смо ближи рестартовању земље и успјећемо у томе!
Стефан Благић