Српско јединство и опозиција

Од када је Валентин Инцко донео привремену одлуку о промени Кривичног закона Босне и Херцеговине којом се кривично кажњава негирање геноцида, у народу познатију као Закон о негирању геноцида, говори се о „српском јединству“. Овај појам је један од најчешће коришћених у претходних месец дана и многи га тумаче на различите начине. Управо из тог разлога је потребно тачно и прецизно утврдити о чему се у ствари овде ради.

Пре свега, треба навести да је Валентин Инцко донео једну потпуно непотребну, антицивилизацијску и антидемократску одлуку која ће народе у БиХ вратити двадесет година уназад у процесу помирења који је ионако текао веома споро. Дакле, народима у БиХ неће никако бити боље од ове одлуке јер су се поново распламсале националне страсти, а корист од ње ће имају само националне реторике водећих политичара и то пре свега Милорад Додик и Бакир Изетбеговић, који осим те реторике ништа друго немају да понуде својим народима. Такође, још већу смутњу уноси и чињеница да је Инцко донео ову одлуку у време када је већ био у оставци и када је био у неком облику техничког мандата. На овај начин остаје утисак да је 12 година провео мање – више спавајући и дајући нека штура саопштења, обично изражавајући своје неслагање са појединим одлукама политичара, а да је на пет дана до ступања на место новог високог представника бацио кост око које ћемо да се глођемо ко зна колико дуго.

Дакле, на једну јако лошу и потпуно непотребну одлуку Валентина Инцка, што је био узрок кризе, долази до одржавања посебне седнице Народне скупштине Републике Српске, што је била последица и наставак кризе. На тој седници се једногласно усвајају закључци представника свих политичких странака из Републике Српске којима се одбацују наметнуте одлуке високог представника и оне се сматрају неприхватљивим и ништавним. Од овог тренутка у јавни дискурс се почиње и употребљавати термин „српско јединство“. Проблем са тим термином је у различитом тумачењу од стране разних актера на политичкој сцени до разних тумачења у самом народу.

Власт у Републици Српској је овај термин покушала да представи на тај начин да српско јединство значи да све политичке партије у Српској имају јединствен став о начину разрешења не само ове кризе, већ и уопште о путу којим треба да крене Српска. Такође, према њиховом тумачењу управо је Милорад Додик та кључна фигура око које би требали да се збију редови у српском националном корпусу и да он буде тај који сабира и окупља све око себе и на крају крајева тај који се у коначници пита око коначних решења и ставова српске стране. Опозиција је, помало неспретно, покушавала да народу представи „српско јединство“ у смислу да се не слажу са одлуком Валентина Инцка и да су против ње, али да настављају да буду жестока опозиција владавини Милорада Додика. Такође, из редова опозиције је у ових месец дана било различитих изјава: од оних који су мање више били и за неку врсту концентрационе Владе са СНСД-ом, до оних који су такав облик сарадње са овом партијом апсолутно одбијали. У народу је можда и највише овај термин изазивао пометњу, од апсолутне подршке и одобравања заједничких ставова и закључака НС РС, до схватања и размишљања да је Милорад Додик и овог пута преварио опозицију и са Валентином Инцком изрежирао читаву причу, како би опет замутио воду и у тако мутној води поново изашао као победник. У свим овим тумачењима има помало и истине, али ни једно од њих не описује на прави начин и до краја о чему се у ствари ради.

Кренимо редом. Апсолутно је јасно да српске политичке партије и њихови представници нису могли никако другачије да одреагују на наметнуту одлуку Валентина Инцка. Јасно је да је одговор морао да буде управо онакав какав је и био, а то је да се не прихватају одлуке некога ко нема овлашћења да доноси одлуке овога типа чак ни по фамозним Бонским овлашћењима. Високи представник у БиХ има право само да координише, надгледа, тумачи и на крају и помаже домаћим изабраним политичким представницима да на најбољи начин протумаче шта је написано у Дејтонском споразуму. Он никако и нигде, чак ни по Бонским овлашћењима нема право да доноси законе. Он није изабран од стране народа у БиХ на изборима и нема никакав ни легалитет а ни легитимитет да доноси и намеће било какве законе у БиХ. То је став и Венецијанске комисије, а и саме Европске уније према којој се и БиХ креће. Дакле, став српских политичких партија у НСРС је потпуно оправдан и „српско јединство“ које је овим ставом исказано је потпуно оправдано. И само на тај начин и у том контексту се може и мора тумачити „српско јединство“. Као јединствен став свих релеватних политичких партија из РС да се нешто што није у складу са Уставом БиХ и са Дејтонским мировним споразумом мора одбацити.

Међутим, било какво проширење значења овог појма које се покушава од стране власти у РС и Милорада Додика је апсолутно погубно по опозицију и уколико наседну на ту врсту тумачења, опозиционе политичке партије ће бити у великом проблему. Наиме, Милорад Додик и његов СНСД већ сасвим сигурно 7-8 година пласирају тезу да је опозиција у РС „издајничка“, да је у функцији „политичког Сарајева“, да је „Бакирова“ и слично. На тим премисама и ставовима граде своју политичку кампању нарочито у предизборним циклусима. Једноставно, СНСД је главни генератор разједињавања и поделе народа у РС на „патриоте“ и „издајнике“. То је основна идеја и политика коју Милорад Додик форсира већ неколико година. Опозиција, која све ове године покушава да се оправда да није „издајничка“ и „Бакирова“ уколико у овом тренутку на било који начин приђе Милораду Додику и са њим покуша да направи било какву причу о „српском јединсту“, не само да ће испасти потпуно наивна већ ће изгубити и било какав интегритет и ауторитет у народу као нека алтернатива тренутној власти. Једноставно, народ ће их посматрати као неког ко је за шаку власти пристао да буде Милорадов послушник и поданик. Овај пут је пут у гашење тренутне опозиције и сасвим сигурно формирања потпуно другачије опозиције како Милораду Додику тако и оној опозицији која би полетела у загрљај Додику.

Дакле, „српско јединство“ је потребно само у оном облику у коме се супротставља наметнутим и нелегалним одлукама Валентина Инцка. Било који додатни облик сарадње са СНСД-ом и Милорадом Додиком се никако не може подвести под појам „српског јединства“ и био би пут у гашење опозиције у Српској и формирање потпуно нове опозиције. Они делови унутар опозиције који сматрају да би после свих увреда које су претрпели од стране Милорада Додика требали са њим да формирају било какву врсту заједничког наступа или власти, треба одмах да пређу на ту страну и да оставе здраво језгро опозиције од свог мешетарења и личних интереса. Ни та опција није лоша јер ће се пре кампање за следеће опште изборе очистити жито од кукоља и имаћемо потпуно јасну ситуацију ко је на којој страни. У сваком случају било би много боље да такви појединци из опозиције пређу у овом тренутку у редове СНСД-а, него да то ураде након избора следеће године.

Због свега наведеног поново је потребно нагласити да је од највећег значаја за Републику Српску доношење новог Изборног закона којим би се спречиле све досадашње манипулације на изборима. Било да се ради о манипулацијама и крађама у току саме изборне ноћи било да се ради о прелетачима који зарад својих личних интереса изигравају поверење народа. И на овом примеру се види колико је Инцко помогао управо Милораду Додику јер је читав један месец украо да се не прича о новом Изброном закону већ да сви причамо о наметнутом закону. Јасно је ко је од целе приче већ покупио највећи кајмак. Да ли ће и даље наставити да га купи, у великој мери зависи од саме опозиције у Српској.

Велизар Антић