Шта послије?

Постоји неколико рјешења која се моментално морају предузети како би се Република Српска могла економски спасити од потпуног пропадања. Уствари, не моментално, али моментално по силаску с власти актуелних политичара. Разлози зашто не би било добро да актуелна власт предузме потезе које ћемо описати у наставку леже у томе што смо сигурни да би ствари које се овдје предлажу биле искривљене јефтиним макијавелистичким политиканством.

1) Први приједлог је на трагу онога што је и Предсједник Републике Српске Милорад Додик недавно поменуо, а то је једно велико задужење којим би се покрили сви тренутни дугови земље, а по значајно мањим каматним стопама него данас и по могућности – грејс периодом. То би одмах омогућило РС да значајно смањи порезе и друге намете привреди, као и доприносе који се плаћају за раднике. То значи да би се производња могла појефтинити, а привреда постати конкурентнија на иностраном тржишту, а посљедично би дошло и до смањења сиве економије. Када би се појефтинили услови пословања, један дио сиве економије би се сасвим сигурно преоријентисао у легалне токове, јер би простом рачуницом могао израчунати да му је то исплативије.

Разлог зашто тренутна власт не би требало да води овај процес је што је управо ово посљедња шанса за преживљавање, а видјели смо какве су резултате оставиле све власти које су руководиле српском економојом до данас. Дакле, то би било само једнократна куповина времена зарад остајања на власти још један мандат.
У овом контексту треба узети у обзир и терет које политичке партије имају, а то су њихови финансијери који посједују утицај на одлучивање и кадрови које су запослили по јавним институцијама и који данас представљају њихово бирачко тијело. Овај баласт је баласт који ниједна етаблирана политичка партија у Српској нема снаге, а ни воље да одбаци.

2) Потпуна транспарентност у јавном сектору. Транспарентност трошења јавног новца, односно средстава из буџета ентитета/државе је веома значајна категорија која доприноси елиминацији корупције. Транспарентност трошења јавног новца представља приступ у коме извршна власт на свим нивоима мора јавно објавити, односно омогућити приступ сваком грађанину у сваком тренутку, увид у то на шта се тачно потрошио ЊЕГОВ новац тај мјесец. Тако би се добрим дијелом стало у крај „сумњивим“ трансакцијама кроз јавне набавке или друге послове. Друштвена свијест се мора подићи на ниво на коме све полуге друштва схватају да новац којим се плаћају службеници у јавним институцијама долази од грађана и да зато ти службеници морају да служе управо интересима грађана.Систем се треба поставити тако да се идентификује и санкционише одговорно лице уколико се цифре прихода и расхода на крају мјесеца не поклапају.

Ово подразумијева и транспарентност трошења јавног новца у јавним предузећима и установама.

Претпоставља се да системска корупција у БиХ годишње прогута милијарду конвертибилних марака, од чега на Републику Српску отпада око 300 милиона. Наведеним приступом би се добрим дијелом могла елиминисати системска корупција и самим тим „скресати“ трошкови буџета. Примјер балтичких земаља је најбољи примјер како се ради овај посао.

3) Партијски запослени вишак представља вишак од 15-20 одсто запослених у јавном сектору, што када прерачунамо у новац представља око 120-150 милиона марака. Ово је огроман износ, а партијско запошљавање би се могло неутралисати релативно једноставно – драстичним смањењем бодова који се добијају на интервјуу. Ако се неким правилником регулисало да је максималан број бодова који носи интервју 20, онда би тај број требало смањити на 4 или 5, како би интервју могао одлучивати само у оним случајевима када су кандидати толико супериорни по свим осталим критеријумима да само нијансе одлучују.
Још једно од потенцијалних рјешења представља снимање сваког интервјуа и шифровање кандидата у конкурсним процедурама у јавном сектору.

4) Вјерујемо да свака индивидуа, без обзира на то да ли је запослена или не, има право на социјалну заштиту. То нас чини хуманим и одговорним друштвом у коме је ЧОВЈЕК на првом мјесту. Ово смо означили као универзалну социјалну заштиту.

5) Увођење нових фондова о чему се додатно можете информисати овдје.

На све ово треба истаћи да Република Српска још није потпуно финансијски исцрпљена. Случај РЖР Љубија и Електропривреде Српске представљају два случаја (предузећа) која се могу приватизовати по добрим цијенама, па се тако оставља могућност куповине додатног времена. Нажалост, само времена, јер након приватизације ових стратешких предузећа и утрошка новца од потенцијалне приватизације, грчки сценарио је веома, веома близу. Онда ће постати небитно „шта послије“?

Рестарт Српска