Шта изборна формула условљава у политичком систему БиХ?

У посљедње вријеме на политичкој сцени у БиХ дешавају се многи потреси, а један од најозбиљнијих потреса се дешава управо у Републици Српској, код опозиционих партијских структура.

Наиме, посљедњих шест мјесеци пуно пута смо чули термине попут „једне заједничке листе“, „уједињене опозиције“ и „заједничког наступа“ на предстојећим општим изборима.

И док је заједнички наступ могућа варијанта при изборима за српског члана предсједништва БиХ и предсједника Републике Српске, јединствена опозициона листа била би потпун промашај, не због самог јединства (оно је нешто што је тражено на опозиционој политичкој сцени), него због математичке изборне формуле приликом подјеле мандата, која иде у корист мањим политичким партијама усљед пропорционалног изборног система.

Пошто многи грађани нису упознати шта то тачно значи, сада ћемо покушати то да објаснимо.

Рецимо да имамо партију А која је на позицији власти и партије Б и Ц, које су у опозицији. За партију А на изборима гласа 100 000 људи, а за партије Б и Ц по 48 000 (укупно 96 000 гласова). Иако бисте на прву можда констатовали да партији А припада исти или већи број мандата као и другим двјема партијама заједно, то није случај.

Наиме, рецимо да се у изборној јединици дијели 7 мандата. Сви освојени гласови се, по Сент Лагијевој изборној формули дијеле са 1, 3, 5, 7… док највећих 7 количника добија мандате.

Тако ће количници партије А износити 100 000, 33 333, 20 000, 14 286 итд.

Количници партија Б и Ц ће износити 48 000, 16 000, 9 600, 6 857 итд.

По овим прорачунима, партија А односи 3 мандата (100 000, 33 333 и 20 000), док партије Б (48 000, 16 000) и Ц (48 000, 16 000) узимају по два мандата, односно укупно 4 мандата.

У нашој замишљеној ситуацији, иако партија А има већи број гласова него партије Б и Ц заједно, у пракси она добија један посланички мандат мање.

У Српској има девет изборних јединица и теоретски, слични случајеви се могу десити у свих девет јединица.

Дакле, под условом да све партије опозиције пређу цензус, најбоље би било да опозиција наступи са 3-4 колоне, односно 3-4 кандидатске листе.

Иако не представља превелики утицај, битно је истаћи да се ова аномалија изборне формуле покушала дјелимично исправити додјелом компензационих мандата, али они у суштини значајно не мијењају постулат у овом тексту.

Стефан Благић, Рестарт Српска