Шта ако?

Сви сте упознати са покушајем убиства мог пријатеља Слободана Васиљевића у Шековићима. Случајно или не, Васиљевић је нападнут десетак метара од мјеста на којем сам и сам био мета напада. Четири нападача су му располовила лобању и сломила поткољеницу. Намјера Слобиног убиства је и више него очигледна. 

Ипак, иако је ситуација још увијек неизвјесна, на њихову жалост, а на срећу свих нормалних људи, велике су шансе да Васиљевић преживи. Много веће шансе су да налогодавац никада неће бити идентификован, иако се на читавој регији као потенцијални налогодавац сматра само једна особа. И ту долазимо до суштинског проблема.

Наиме, свједоци смо да многе убице у Републици Српској за своја злодјела нису одговарале, односно никада нису приведене лицу правде. То је код оштећених људи, првенствено уже родбине, створило тежак и горак укус у устима, али није могуће бости се са рогатим. Сличних случајева ће бити и у будућности и око тога нема никакве сумње. Истовремено нас власт увјерава како је тобоже безбједносна ситуација у Републици Српској стабилна. Какав апсурд!

Међутим, поставља се питање шта даље? Власти шаљу поруку да се убиства, као и покушаји убистава и премлаћивања исплате, јер се за њих не одговара. Стога се све чешће ствара утисак да је правда једино могућа ако се „узме у своје руке“. На велику трагедију нападача и налогодавца, Васиљевић није човјек који ће остати нијем и чекати да се „ствари саме десе“. То носи изузетну опасност од анархичне ситуације, јер када људи виде да се убиства не кажњавају, питање је тренутка када ће се ствари измаћи контроли.

Случајеви: Драгичевић, Крунић, Ковачевић, Ђуровић, Вукелић, Бајо и многи други до сада нису свој епилог нашли у институционалним механизмима. По свему судећи, неће ни случај Васиљевић.

Питање је времена ко ће „први повући“. Шта ако то буде Васиљевић?

Стефан Благић