Пренос надлежности и Уставни суд

Пренос надлежности и Уставни суд

Пренос надлежности и Уставни суд

Уставни суд Босне и Херцеговине је пре неколико дана донео одлуку о укидању појединих одредаба аката о преносу надлежности са БиХ на Републику Српску које је донела Народна скупштина РС. Ова одлука се може тумачити са неколико аспеката. Најзначајнији су правни и политички.

Са правног аспекта, пре свега, можемо поставити питање да ли је Уставни суд уопште требао да одлучује у овом питању, јер по мишљењу председника НС РС Недељка Чубриловића Уставни суд уопште није имао надлежност у овом питању. У овом случају се у потпуности слажемо са оваквим тумачењем Чубриловића јер заиста у НС РС су донесени Закључци о враћању пренесених надлежности који су такви правни акти који су декларативне и политичке, а не облигаторне природе. Дакле, не ради се о законима за које би Уставни суд БиХ био надлежан да одлучује о њиховој усклађености са Уставом БиХ. У овом случају су у НС РС усвојени Закључци о враћању надлежности који су послани на адресу Владе РС, од које је НСРС тражила мишљење и написане предлоге закона о којима би се расправљало у НСРС. За тај процес је управо остављено 6 месеци Влади да припреми законе везано за враћање надлежности у ових неколико области. Све до тада НС РС није донела никакав правни акт, односно закон који би уопште био у несагласности са Уставом БиХ и о коме би Уставни суд БиХ имао надлежност да одлучује.

Дакле, хипотетички говорећи, да је Влада РС у овом периоду од 6 месеци утврдила писани текст закона којим се враћају надлежности са нивоа БиХ на ниво РС, које би затим послала у НС РС о којима би народни посланици расправљали и након расправе усвојили у форми закона, тек онда би Уставни суд могао да одлучује о тим правним актима, односно законима. У том случају би Уставни суд могао да донесе закључке у вези са уставности таквих закона. У овом случају, сматрамо да је Уставни суд био под великим притиском политике и да се уплео у политичку игру где је под притиском јавности донео одлуку којом излази из своје надлежности. Самим тим, Уставни суд је себе довео у положај да се о њему разговара као о политичком суду а не о врховној законодавној институцији у земљи.

Други ниво односа усвојених Закључака о враћању пренесених надлежности са нивоа РС на ниво БиХ и одлуке Уставног суда тиче се питања да ли Република Српска има право да врати надлежности које су у претходном периоду пренете са нивоа ентитета на ниво државе? О овом питању постоје два тумачења. Једно је оно које користе бошњачке политичке партије и бошњачки политичари као и високи представници у БиХ и које наводи да ентитет нема право да врати надлежности које су пренесене на државни, централни ниво. Друго тумачење заступају српске политичке партије и оно гласи да РС има право да врати пренесене надлежности. И једни и други за одбрану свог става наводе Устав БиХ и члан 3 који је насловљен са „Надлежности и односи између институција Босне и Херцеговине и ентитета“. И једни и други су на правом трагу јер је управо ово члан који дефинише надлежности и односе, како сам каже, између институција БиХ и ентитета. Дакле, у овом члану се крије одговор на питање какве су надлежности и који су то односи између централног нивоа власти БиХ и ентитета.

Где настаје проблем, ако и једни и други траже одговор на истом месту и како је тај одговор различит је право питање. Различит одговор дају јер и једни и други из овог члана црпе оне ставове који им иду у прилог одбране свог става, а занемарују остале чланове који им не иду у прилог сопственог става. Из тог разлога српске политичке партије наводе став 1 овог члана Устава који је насловљен са „Надлежности институција Босне и Херцеговине“. У њему је експлицитно наведено да: „Сљедећа питања су у надлежности институција Босне и Херцеговине:

А) Вањска политика.

Б) Вањскотрговинска политика.

Ц) Царинска политика.

Д) Монетарна политика, као што је предвиђено чланом 7.

Е) Финансирање институција и међународних обавеза Босне и Херцеговине.

Ф) Политика и регулисање питања имиграције, избјеглица и азила.

Г) Провођење међународних и међуентитетских кривичноправних прописа, укључујући и односе са Интерполом.

Х) Успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава.

И) Регулисање међуентитетског транспорта.

Ј) Контрола ваздушног саобраћаја.“

Јасно и експлицитно су наведене надлежности које припадају централном, државном нивоу власти. Овај аргумент узимају у обзир српске политичке партије и кажу да ништа што није наведено у десет тачака овог члана не припада државном нивоу власти, односно да је у надлежности ентитета, што је у потпуности тачно. Такође, за одбрану свог става, потпуно исправно, узимају у обзир и став 3, овог истог члана Устава БиХ који је насловљен са „Правни поредак и надлежности институција“, у коме експлицитно стоји:

„А) Све владине функције и овлашћења која нису овим Уставом изричито повјерена институцијама Босне и Херцеговине припадају ентитетима.

Б) Ентитети и све њихове административне јединице ће се у потпуности придржавати овог Устава, којим се стављају ван снаге законске одредбе Босне и Херцеговине и уставне и законске одредбе ентитета које му нису сагласне, као и одлука институција Босне и Херцеговине. Општа начела међународног права су саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и ентитета.“

Дакле, јасно и експлицитно се наводи да све оно што није наведено у ставу 1 овог члана Устава БиХ припада ентитетима. Ова два става (1 и 3) трећег члана Устава БиХ узимају у разматрање власти у РС када се позивају на враћање надлежности. И заиста су у потпуности у праву када ово раде јер јасно у Уставу пише управо ово на шта се они позивају. Међутим, члан 3 Устава БиХ се овде не завршава и има свој наставак који власти РС избегавају у свом тумачењу, а на који се позивају бошњаке политичке партије. Ово и јесте највећа слабост тумачења члана 3. од стране власти у Српској која је и покренула питања враћања надлежности. Они наводе први и трећи став члана 3. Устава БиХ и овде се заустављају и уопште не узимају у разматрање оно што пише у наставку овог члана, као да тај наставак којим се регулишу односи централног нивоа власти и ентитета уопште и не постоји.

У наставку члана 3. Устава БиХ у ставу 5. који је насловљен са „Додатне надлежности“, експлицитно стоји:

„А) Босна и Херцеговина ће преузети надлежности у оним стварима у којима се о томе постигне сагласност ентитета; стварима које су предвиђене у Анексима 5-8 Општег оквирног споразума; или које су потребне за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета Босне и Херцеговине, у складу са подјелом надлежности међу институцијама Босне и Херцеговине. Додатне институције могу бити успостављене према потреби за вршење ових надлежности.

Б) У периоду од 6 мјесеци од ступања на снагу овог Устава, ентитети ће почети преговоре с циљем укључивања и других питања у надлежност институција Босне и Херцеговине, укључујући кориштење извора енергије и заједничке привредне пројекте.“

Дакле, јасно је наведено да централни, државни ниво власти може преузети и додатне надлежности које нису наведене у првом ставу овог члана Устава у којима се постигне сагласност ентитета. Наведено је и да додатне институције могу бити формиране како би вршиле ове надлежности. Дакле, јасно је да став српских партија који инсистира на томе да централни ниво власти може да има само оне надлежности које су експлицитно наведене у првом ставу овог члана пада у воду јер је у петом ставу истог члана јасно наведено да централни, државни ниво власти може преузети додатне надлежности уколико сами ентитети дају сагласност на пренос тих надлежности. Дакле, јасно је наведено да централни, државни ниво може имати много већи број надлежности од оних које су наведене у првом ставу овог члана уколико за те надлежности постоји сагласност ентитета.

На који начин ентитети могу да дају своју сагласност за пренос надлежности. Једини начин је да се у НС РС као најзначајнијој законодавној институцији Републике Српске донесу одлуке којима се одређене надлежности преносе на централни ниво. Такође, могуће је пренети и надлежности од стране посланика из РС у Парламентарној скупштини БиХ. Уколико у ова два представничка тела посланици из РС гласају да се одређена надлежност пренесе се ентитетског на државни ниво те надлежности постају надлежности на државном нивоу и нису више у надлежности ентитета. Управо се ова ситуација дешавала са многим надлежностима чије враћање се сада тражи из РС. И на овоме инсистирају бошњачке политичке партије које кажу да оне надлежности које су једном пренесене са ентитетског нивоа на државни ниво не могу бити враћене поново на ентитет. Односно, по нашем мишљењу чак и ове надлежности могу бити враћене на ентитетски ниво, али да би се оне вратиле на овај ниво потребно је да смер одлучивања иде у супротном правцу, односно да за враћање надлежности буде донесена одлука на централном, државном нивоу. Дакле, да би се поједине надлежности које су са ентитетског нивоа пренете на централни, државни ниво поново вратиле на ниво ентитета потребно је да се усвоје у Парламентарној скупштини БиХ. И то је једини пут који би био у складу са Уставом БиХ да се оне надлежности које су пренете са ентитета на државни ниво поново врате на ниво ентитета. Власт у РС овај пут за враћање надлежности у потпуности игнорише и инсистира на ставу да могу самоиницијативно да повуку сагласност на претходне одлуке које су доношене у НС РС као и у Парламентарној скупштини БиХ од стране представника из РС. Тај пут враћања надлежности је једнострано кршење споразума и онај ко се упусти у ту авантуру сасвим сигурно крши правни поредак БиХ и на њему је највећа одговорност за све последице које могу произаћи из кршења Устава БиХ и Дејтонског мировног споразума.

Овај део око враћања надлежности у случају када је из РС стигла сагласност на пренос надлежности је правно потпуно јасан. Међутим, многе надлежности су са нивоа РС пренесене на ниво БиХ а да није испоштована ова уставна процедура. Односно, многе надлежности су пренесене са нивоа РС на државни ниво једностраним одлукама високих представника. Овај начин преноса надлежности је у супротности са Уставом БиХ јер високи представници имају надлежност да надгледају друштвене процесе у БиХ и да буду нека врста координатора у успостављању демократских правила у држави, али никако немају надлежности да они сами доносе законе. А у претходном периоду су управо високи представници доносили велики број одлука које су имале законодавну снагу и којима су се преносиле надлежности. Мишљења смо да све ове надлежности које су пренесене са нивоа РС на централни, државни ниво, а да је те одлуке донео високи представник без одлука представничких тела Републике Српске, могу бити враћене на ниво РС. Такође сматрамо да би поврат и тих надлежности на ниво РС морао да буде један транспарентан и демократски процес а никако да буде искоришћен у дневно политичке сврхе политичких партија на власти које би хтеле да ове надлежности врате по скраћеним и убрзаним процедурама. За враћање ових надлежности на ниво РС је потребно много времена и демократске расправе и консензуса у држави.

На самом крају текста нам остаје део који се односи на политички аспект одлуке Уставног суда БиХ да донесе одлуку да се поништавају Закључци НСРС о враћању надлежности са нивоа БиХ на ентитетски ниво. Зашто сматрамо да се у овом случају политика упетљала у рад Уставног суда БиХ. Из простог разлога што је одлука Уставног суда донесена на свега десетак дана од оног рока који је НСРС дао Влади РС да достави решења и написане законе који би се усвојили у НСРС а који се тичу враћања надлежности у четири области. Овом одлуком Уставни суд је помогао Влади РС да не мора да достави НСРС било какав предлог закона којим би се надлежности вратиле на ниво РС и тиме на одређени начин помогао Владу РС да је не доведе у незгодну ситуацију. Јер шта год да је урадила Влада РС по овом питању била би грешка и последице такве одлуке Владе би биле огромне. Да је Влада РС заиста доставила текст закона као што јој је НСРС дала задатак и рок од 6 месеци, Влада би формално-правно била предлагач једног неуставног закона и могла би да се нађе на удару судова БиХ за кршење Устава. Са друге стране, да Влада РС није доставила предлоге закона којим се враћају надлежности на ниво РС, она не би испунила наредбу коју јој је проследила најзначајнија институција у РС и самим тим би на одређени начин била губитник у читавој овој причи и власт у РС би била у великом проблему како да својим бирачима објасни зашто је процес враћања надлежности стопиран када су све ово време убеђивали јавност да је тако нешто не само могуће него и да је извесно да ће управо они бити ти који ће вратити надлежности на ниво РС. Овом одлуком Уставног суда БиХ је пружена рука спаса Влади РС и она је извучена из јако незгодне позиције у коју је гурнуо Милорад Додик са причом о враћању надлежности.

На овај начин читава прича о враћању надлежности је стопирана и одложена за неке нове изборе када ће се поново актуелизовати и представити народу у Српској као доказ да власт предвођена Милорадом Додиком ради у интересу народа и Српске. Да су политичке елите предвођене СНСД-ом, СДА и ХДЗ-ом у великој мери повезане и да судбина једних у великој мери зависи од снаге и судбине других јасно је и са последњом одлуком Уставног суда БиХ који се овом одлуком увелико пребацио са правног на политички терен и доказао да су политичке партије у БиХ у потпуности заробиле читав систем у држави.

Враћање надлежности са државног на ентитетски ниво је могуће само у оним случајевима у којима су те надлежности пренесене одлукама високих представника. Високи представици нису имали правно упориште за те одлуке и те одлуке у будућности могу бити поништене а надлежности враћене. Међутим, чак и те надлежности не могу да буду коришћене у дневно-политичке сврхе и да буду доношене једнострано. Оне морају бити један у потпуности транспарентан и демократски процес којим ће се објаснити пре свега јавном мњењу у Федерацији да враћање надлежности РС које су високи представници одузели није усмерено на урушавање државе БиХ већ управо супротно. Да би са враћањем неуставно одузетих надлежности РС од стране високих представника сами грађани у РС били задовољнији својим положајем у БиХ, а Република Српска много конструктивнији актер у решавању проблема у држави, а не актер који ће се удаљавати од државе БиХ и посматрати је као некога ко одузима надлежности Републици Српској и на тај начин бити посматран као непријатељ.

Велизар Антић

Facebook Comments

Related Articles

Close