Платите порез!

Познато је да религијске заједнице, како у Републици Српској, тако и у остатку БиХ, не плаћају порезе држави. Од државе се узима шаком и капом, држава (читај: порески обвезници) уплаћује доприносе вјерским службеницима, даје средства за градњу, развој и помоћ религијским установама итд. али се заузврат не даје готово ништа. Стога није ни чудо да када „обичан смртник“ испред вјерског објекта види мноштво црних аутомобила најбоље класе, са затамњеним стаклима и најбољом опремом,  помисли како нешто у том систему вјере/религије није у реду, сматрајући да је невјероватно да он не може свом дјетету да приушти лијек који му је животно потребан, док они који су се заклели на скромност имају готово све.

Ствар је у томе да нико црквеним великодостојницима и другим вјерским службеницима не брани да имају колико желе, али прво их се мора изједначити са свим другим грађанима ове земље. Ваљда је логично да они који проповједају вјеру помажу изградњу болница, бољег здравственог система, дају помоћ најугроженијим становницима ове земље и сл.

Гдје је логика оваквог става?

Када црква привређује, она ни у ком случају не смије бити ослобођена плаћања пореза, у супротном, долазимо у ситуацију да предузећа која оснује црква долазе у ситуацију да буду боља и нелојална конкуренција другим привредним субјектима. То се у науци зове „парадокс слободног јахача“, гдје ће онај који је ослобођен било каквих стега увијек имати предност у односу на некога ко „јаше“ са стартним оптерећењима и рестрикцијама. Дакле, није фер према осталим привредним субјектима да један од њих бива ослобођен пореских оптерећења и тако стекне недостижну тржишну предност. Иако је црква ослобођена пореза на богослужбене дјелатности, она по закону није ослобођена пореза на остале дјелатности (порез на добит, ПДВ…), али је проблем што контрола у овим дјелатностима скоро па да не постоји.

Даље, Закон о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ регулисао је плаћање пореза и доприноса на раднике које црква запосли, али је исто тако рекао да ће „држава регулисати пензијско, инвалидско и здравствено осигурање вјерским службеницима“, а пошто управо вјерски службеници највише зарађују, то значи да држава остаје без великог дијела примања из овог сектора. 

Прије двије и по године, када су у Србији питали патријарха српског Иринеја када ће црква почети да плаћа порез, он је рекао да ће се то десити када буде извршена потпуна реституција црквене имовине, стављајући одређен ултиматум пред државне власти. Овдје се поставља питање, с обзиром на претходно државно уређење које смо имали на простору бивше Југославије, зашто онда остали грађани, којима није враћена имовина одузета у социјалистичком периоду, без обзира на ту чињеницу морају уредно и у складу са законом плаћати све порезе држави?

Овдје долазимо до треће ставке, а то је порез на имовину, који опет важи за све грађане РС и БиХ, па би стога било логично да важи и за цркву. Узимајући у обзир да вјерске заједнице посједују огромну имовину (зграде, шуме, земљиште), логично је да плаћају порез на ту имовину, као и сви остали грађани и невладине организације. У Италији су израчунали да порез који црква не плаћа на некретнине годишње оштети државу за двије милијарде евра. У БиХ нису рађене такве анализе.

Са друге стране, исто тако је смислено да када неко жели да донира цркви одређен новац, тај новац треба да буде ослобођен свих пореза, али не само за оног који прима донацију, него и за оног који је даје. Тако да, уколико ја желим да одвојим од своје фирме или своје плате одређен новац и да донирам цркви или било којој НВО, и ја бих требало да будем ослобођен пореза на ту донацију. То би створило много јачи и много здравији систем, јер није идеја да се на цркву натоваре неки порези, него да имамо једнаке услове за све.

Иако је БиХ формално секуларна земља, суштински она то није, јер религијске заједнице представљају значајан политички фактор за све нивое власти, па стога и није тајна да политичке елите купују лојалност цркве гледајући јој кроз прсте и и дајући огромне донације. Треба бити довољно искрен и напокон то јасни и гласно рећи!

Стефан Благић