Партијско запошљавање и како га једноставно елиминисати

Сви су свјесни да је партијско запошљавање сурова реалност земље у којој живимо и да оно представља главни инструмент негативне селекције која је до коске нагризла јавни сектор. Запошљавају се подобни, а не способни, што даље води ка тромости и неспособности јавног сектора, који умјесто да дјелује као сервис својим грађанима, de facto постаје велико оптерећење. Све веће и веће оптерећење.

Неспособне партијске пијавице сисају новац пореских обвезника без скоро икаквог доприноса друштву. То се неће промијенити, јер да се хтјело, одавно се могло промијенити и то на крајње једноставан начин. Партократији не одговара увођење реда у јавни сектор, јер онда неће бити у могућности да запошљава своје кадрове.

Који је то начин?

Институт конкурса у већини институција јавног сектора подразумијева интервју који носи огроман број бодова. Комисија одлучује о броју бодова на интервјуу сваког кандидата понаособ, па тако рецимо, неко ко је имао просјек 10 на факултету, може на крају процеса  бодовања завршити испод онога ко је, примјера ради, имао просјек 7.5, али је „бриљирао“ на интервјуу. Ако је партократија унапријед одлучила који ће кандидат проћи, тај кандидат ће добити све бодове на интервјуу. Уколико је неко други по бодовима значајно бољи кандидат (прије интервјуа), постоји могућност да он не добије нити један једини бод на тзв. интервјуу. И у томе лежи читава превара.

Партократија је озаконила партијско запошљавање, јер се формално-правно све одиграва у складу са законом.

Рјешење је, како сам рекао, врло једноставно и огледа се у драстичном смањењу бодова који се добијају на интервјуу. Ако се неким правилником регулисало да је максималан број бодова који носи интервју 20, онда би тај број требало смањити на 4 или 5, како би интервју могао одлучивати само у оним случајевима када су кандидати толико супериорни да нијансе одлучују.

Тиме би се елиминисао процес којим се значајно слабији и/ли неспособни кадрови „гурају“ у јавне институције и додатно промовисала меритократија.

Ипак, и овдје се јавља проблем. Тај проблем представљају приватни факултети у којима се „више“ оцјене лакше добијају. То значи да би критеријуме оцјењивања на приватним факултетима требало ригорозније посматрати, што је посао просвјетне инспекције, али и агенција за акредитацију, јер се ионако не смије дозволити „гледање кроз прсте“ при акредитацијама приватних високообразовних институција. Како год, ово је тема која заслужује посебну анализу.

У сваком случају, смањење броја бодова на интервјуу представља неупоредиво мање зло у односу на оно што се тренутно ради у процесима конкурса. У теорији је процес добро осмишљен, али у пракси овако младог демократског друштва је недорастао.

Још једно од потенцијалних рјешења представља снимање сваког интервјуа и шифровање кандидата у конкурсним процедурама у јавном сектору. То подразумијева постојање камера које би сваки интервју снимале од почетка до краја, а током читаве процедуре бодови би се добијали по шифрама. Међутим, чак и шифре носе могућност малверзација, а процес снимања код нас је, још увијек, годинама далеко. Стога, прво рјешење је и најлакше и наједноставније за примијенити и што макар у једном периоду гарантује да ће се стати у крај бјесомучом запошљавању партијских паразита.

Стефан Благић