Осмог септембра одржаће се прва геј парада у Сарајеву односно у БиХ, а како се она ближи, тако се страсти подижу и реторика (поготово она која поспјешује насиље) пали и жари друштвеним мрежама. Јавност је потпуно подијељена по овом питању, готово па искључива, те они који подржавају параду са ниподаштавањем гледају оне којима иста смета, али и обратно.
Шта је овдје од кључног значаја?
И једни и други имају право на свој став и своје мишљење! Дакле, како они који сматрају да оваква врста парадирања/протеста није за нашу земљу имају право на свој став, тако и они који сматрају да се ипак парада мора и треба одржати. Размјена мишљења и сукоб ставова карактеришу све демократске земље, а овакве расправе се воде од САД и Велике Британије гдје се геј параде константно дешавају, па све до Русије гдје је геј парада забрањена.
Ипак, о једној ствари треба озбиљно водити рачуна, а то је да сукоб мишњења не прерасте у физички сукоб 8. септембра. Овдје је одговорност на обје стране, како оних који организују скуп, тако и оних који не би вољели да то гледају у свом граду.
Организатори скупа сносе законску обавезу да скуп протекне мирно и без инцидената, поготово са њихове стране. Као неко ко је организовао више протестних окупљања, могу слободно рећи да то није нимало лак посао, те да се мора водити рачуна о бројним детаљима. Свака мана у организацији ће одговорнима бити фактурисана и то веома скупо, па је стога и на самим организаторима веома захтјеван посао.
Са друге стране, они који планирају (ако уопште постоје такви планови) да физички нападну учеснике параде/протеста, требају и морају да буду најстроже санкционисани од стране органа власти, те да их се моментално удаљи са мјеста догађаја. Овдје је важно схватити да, иако им се не брани да изражавају свој негативан став према догађају, итекако је забрањено некога физички нападати и повријеђивати, пријетити и организовано учествовати на разбијању мирног протеста.
Шта им је онда чинити?
Пошто је употреба силе забрањена и један потпуно антидемократски и антицивилизацијски метод, то наравно није једини начин исказивања ставова. Свој став се може исказати на демократски и законски начин, како то раде неке друге организације у региону, али и у свијету. Примјера ради, ако желите да искажете незадовољство, можете такође организовати скуп који заговара традиционалне вриједности, па да грађани изађу и шетају са својом дјецом и породицама, па чак и у исто вријеме, само на некој другој локацији. Ту не би било ништа спорно, јер ако се једном дијелу популације дозволило да протестује тај дан, нема никаквог разлога да се не дозволи и другима. Једини услов је без физиког насиља.
Метода је још много, али свако бира свој за који мисли да је најуспјешнији. Оно што је сигурно јесте да мора да буде у складу са законом, јер насиље не може на добро изаћи, а сви који га заговарају нису добронамјерни. Баш супротно.
А политичари?
Са њима је најтеже, како смо већ и научили. Они треба да схвате да се на њихове ријечи гледа са посебном тежином, па неопрезне изјаве (какве смо већ имали) могу да буду оправдање онима који подстрекују насиље. Да ли од њих можемо очекивати коректност? Остаје да се види...
Стефан Благић
Стефан Благић