Памет моралног хазарда

Јавност већ данима бруји о случајевима партократског пијавичарског запошљавања појединих жена, ћерки и синова такозваних министара у Влади Републике Српске. Бескрупулозни министар Савановић је чак изјавио:  „С обзиром на посао који ја радим и на путовање на релацији Бањалука – Мркоњић Град, договорили смо се због спајања породице и због рјешавања саме ситуације у којој сам ја, да она жртвује тај неодређени статус и да дође на одређено у Фонд за заштиту животне средине у Бањалуци.“ Ово је први пут у историји Републике Српске да је министар у влади признао да су републичке институције у ствари породичне фирме, јер како другачије схватити ову констатацију?

Наиме, ако слиједимо Савановићеву логику, ја могу захтјевати да моја мајка буде пребачена из Шековића у Бањалуку и тако се „жртвује“, јер, шта је прече од спајања породице? Па није ваљда професионална државна служба преча од тога? Али, да не станемо ту. Зашто сви запослени у свим породичним/државним фирмама не би тражили „жртвовање“ њихових жена/мајки/синова/ћерки и зарад приватних породичних односа пребацивање родбине из Берковића, Гацка, Власенице, Козарске Дубице итд. у Бањалуку? И зашто ту стати? Па што не би и тазбина била пребачена на државне јасле у Бањалуку? Зар није познато да је тазбина преча од родбине? Зашто да се само министрова жена „жртвује“?

Савановић очигледно није развио добру стратегију.

Веома је битно, за припаднике теорија завјере, да се схвати да нити Сједињене Америчке Државе, нити Русија, нити Њемачка нити било ко други није крив што имамо Дана Малешевића, Миленка Савановића, Драгана Богданића и Стеву Мирјанића за министре у Влади Српске. То смо искључиво ми криви!

Али да се вратим на тему.

Зринка Иванковић, кћерка министра пољопривреде, шумарства и водопривреде РС Стеве Мирјанића, запослена је прије десетак дана у Фонд за заштиту животне средине и енергетске ефикасности РС. Намјерно наводим име и презиме, иако би можда Мирјанић рекао да није у реду спомињање породице. Ја баш мислим да јесте, нарочито у оваквим случајевима безобзирног, партократског запошљавања. Именима и треба баратати, именима најуже породице, јер, у овом тренутку не постоји други начин којим би се ставило до знања бескрупулозним партократама да уништавају Републику Српску и да, баш због таквих, народ одлази одавде. Одлази и никада се неће вратити!

Сматрам да би бар педесет одсто оних који су отишли одавде, остали да постоји нада да се запосле на регуларним конкурсима. Та нада је одавно одлепршалa, још прије такозваних министара Савановића, Мирјанића и других.

Међутим, наведени случајеви можда и нису најзанимљивија ствар. Најзанимљивија је изјава коју је Савановић упутио једном народном посланику (представнику народа у највишем законодавном тијелу): „Не знам шта је мотивисало посланика у Народној скупштини да отвори ово питање, тим прије што он нема кредибилитет у интелектуалном смислу да то говори.“

Нема сумње да смо сви ми глупи (и да нас Савановић тако и назива), односно не посједујемо интелектуални кредибилитет. Очигледно је једини паметан Савановић, јер нам даје матрицу понашања како претворити државну службу у приватну, тј. како направити морални хазард у државној служби. Памет моралног хазарда је запањујућа.

P.S. Савановићева изјава за Еуроблиц 5.6.2017. “У фабрици обуће плата је 500 КМ, а запослени седам часова не диже главу од посла. Зато сви хоће државну службу, јер се ту нико није ознојио радећи. Када плата у привреди буде 1.000 КМ, а у јавној управи 700 КМ, ситуација ће се промијенити.“

Стефан Благић