Осврт на Извјештај Републике Српске Савјету безбједности УН-а

 

Двадесет и шести извјештај Републике Српске Савјету безбједности Уједињених нација написан је недавно и у њему се расправља како у домаћој, тако и у међународној јавности. Овај извјештај представља виђење власти у Републици Српској тренутне друштвено-политичке ситуације у БиХ као и узрока постојеће кризе и начина њеног превазилажења.

Извјештај се састоји из четири дијела и три прилога којима се додатно објашњава тренутна политичка ситуација у БиХ. Навешћемо само основне тезе из Извјештаја и покушати да их анализирамо на крају.

Први дио је насловљен са: „Република Српска подржава БиХ каква је предвиђена Дејтонским мировним споразумом“.

– „Република Српска привржена је Уставу БиХ и Дејтонском споразуму, и инсистира на њиховом пуном спровођењу. Република Српска остаје у потпуности посвећена Дејтонском мировном споразуму, укључујући Устав БиХ.“

– „Република Српска у потпуности стоји иза БиХ каква је дефинисана Уставом БиХ и наставиће да се залаже за пуно и досљедно спровођење Устава као једине одрживе опције за дугорочну стабилност и напредак БиХ.“

– „Република Српска ни на који начин не доводи у питање територијални интегритет БиХ, нити јој одузима надлежности које су Уставом додијељене институцијама на нивоу БиХ. Супротно наводима појединих критичара Републике Српскe, Република Српска нема план за отцјепљење од БиХ.“

– „Дејтонски устав БиХ урушавали су – и даље га урушавају – страни колонијалисти.“

– „Од закључења Дејтонског споразума, многи високи представници поступали су незаконито, попут колонијалних намјесника агресивно настојећи да крајње децентрализовану земљу каква је прописана Уставом БиХ замијене унитарном државом која је била ратни циљ бошњачке војске.“

– „Ни све наведено не задовољава политичко Сарајево. Утврђена платформа најутицајније бошњачке политичке странке, СДА, захтијева потпуно укидање Дејтонске структуре – укључујући ентитете и механизме заштите конститутивних народа – у циљу стварања унитарне државе која би била под искључивом контролом само једног конститутивног народа, Бошњака.

– „Актуелна криза у БиХ проузрокована је или погоршана одступањима од Дејтона.“

Нажалост, неуставна централизација надлежности, коју су произвеле незаконите одлуке и присила високих представника, урушила је дејтонски концепт. Узрок дисфункционалности БиХ није Устав БиХ, него неуставна централизација власти која је највећи извор честих спорења и застоја који су обиљежили институције на нивоу БиХ.

– „Они који се залажу за централизовану „грађанску државу“ желе једнонационалну доминацију у БиХ“

Из овог првог дијела Извјештаја се може закључити да је власт у Републици Српској у потпуности одустала од оних најава у претходних мјесец и више дана да ће кренути у процес независности. У то нас увјеравају у неколико првих тачака у овом Извјештају. Дакле, први закључак је да је власт одустала од изузетно ризичних акција које би покренуле питање независности Српске.

Међутим, већ у сљедећим тачкама се одговорност за тренутну политичку кризу пребацује на „стране колонијалисте“ и високе представнике који су „поступали незаконито, попут колонијалних намјесника агресивно настојећи да крајње децентрализовану земљу каква је прописана Уставом БиХ замијене унитарном државом која је била ратни циљ бошњачке војске.“ Такође, се наводи да су високи представници „путем правно бесмислених одлука и присиле, испунили добар дио тог плана, успоставивши гомилу нових институција на нивоу БиХ, формираних супротно подјели власти утврђеној Уставом БиХ.“ Ови наводи су добрим дијелом и тачни, јер су заиста претходни високи представници доносили разне одлуке за које нису имали упориште у Уставу БиХ. Међутим, остаје отворено питање како то није сметало СНСД-у у претходних 15 година колико су на власти? Једини закључак који се може извести јесте да су и они подржавали све те нелегитимне одлуке тадашњих високих представника и директно учествовали у  кршењу Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ. Дакле, у том случају је огромна одговорност не само на високим представницима већ и на самој власти у РС који су затварали очи на ове нелегитимне поступке високих представника.

Поред овога, остаје и отворено питање, а ми то не видимо у Извјештају, које су све одлуке доношене уз пристанак власти из Републике Српске. Дакле, многе одлуке, али и ннституције које су успостављене у БиХ, а које нису у складу са Уставом БиХ су усвојене у правној процедури у којој су и власти из РС учествовале. На тај начин су све ове одлуке постале легитимне и легалне на нивоу, како БиХ ,тако и РС. Дакле, уколико је неко учествовао у доношењу и таквих одлука и стварању и оних институција које нису предвиђене Уставом БиХ, то је требало навести. Тај дио је у потпуности избјегнут јер би се видјело да је у тим одлукама учествовао како СНСД, тако и сви његови коалициони партнери. Тиме би директно себе оптужили да су учествовали у кршењу онога што је Устав БиХ. Наравно да им се то није исплатило па су изабрали стратегију да уопште и не спомињу ко је учествовао из РС у преносу надлежности са нивоа РС на централни БиХ ниво.

Поред „страних колонијалиста“ и високих представника за постојање кризе се оптужује и СДА као највећа политичка партија Бошњака и наводи се да је ова партија усвојила „платформу којом се захтијева потпуно укидање Дејтонске структуре у циљу стварања унитарне државе која би била под искључивом контролом само једног конститутивног народа, Бошњака.“ Овај навод је тачан. Међутим, поново се даје само дјелимично образложење дате ситуације и не објашава се у потпуности о чему се у ствари ради. Ради се о томе да СДА заиста има циљ да од БиХ створи унитарну државу. Међутим, не наводи се да је то и потпуно легитиман политички циљ све док је у складу са постојећим законима и прописима у БиХ.

Такође, избјегава се и навођење да и СНСД има у свом партијском програму обећани референдум о независности РС, чија би реализација на потпуно исти начин као и захтјев СДА за унитаризацијом, кршила Устав БиХ. И то је потпуно легитиман политички циљ, баш као и циљ који има СДА о унитарној држави. Међутим, и један и други су легитимни и легални само до оног тренутка док поштују постојећа системска рјешења којима би дошли до тих циљева. И један и други циљ престају да буду легитимни оног тренутка када изађу ван дозвољених правила игре. Односно, у оном тренутку када би СДА самоиницијативно кренуо у акцију стварања унитарне БиХ, или са друге стране СНСД кренуо у реализацију референдума о независности РС, тада би кренули у урушавање постојеће структуре државе БиХ и то више не би био легалан циљ већ би значио удар на државу и њен систем. У том тренутку би та опција била проглашена за фактор који ремети мир у БиХ и морала би да се суочи са свим посљедицама које би проистекле из ове одлуке. У овом тренутку и једна и друга платформа играју у складу са правилима игре, па је оптужба на рачун СДА у овом случају потпуно промашена у Извјештају.

На самом крају овог првог дијела се наводи да: „они који се залажу за централизовану „грађанску државу“ желе једнонационалну доминацију у БиХ. Неки заговорници укидања уставног поретка БиХ који позивају на „грађанску“ БиХ без заштите конститутивних народа ријечју „грађанска“ сугеришу надилажење националних подјела. У стварности је, пак, та ријеч само параван за бошњачки национализам.“ Овај коментар је такође потпуно тачан. Међутим, оно што се не види из његовог образложења јесте ко покреће ово питање и да ли је покушано да се ово питање наметне кршењем постојећих институција и закона. Јасно је да постоје овакве иницијативе и мишљења да БиХ треба да буде уређена на „грађанским“ основама, односно, да буду укинуте националне одреднице и колективна права народа у БиХ. Јасно је да би практична примјена ових размишљања довела до доминације бошњачког народа као најбројнијег и до кршења колективних права и Хрвата и Срба као бројчано мање заступљених народа у држави. Међутим, ове иницијативе су далеко од било какве назнаке увођења у правни систем БиХ. Такође, било какав покушај мијењања уставне структуре земље у овом контексту би био осуђен на пропаст. Тако да је и само навођење у Извјештају апсолутно непотребно, па чак и неозбиљно.

У суштини, први дио Извјештаја је написан у доста помирљивом тону. На самом почетку више пута се наглашава да је Република Српска за поштовање Устава БиХ и да не жели да предузима било какве акције које би ишле према независности и подривању постојећег уређења. Међутим, дио који се односи на оптужбе према високим представницима је једним дијелом тачан, док је добрим дијелом избјегнуто спомињање одговорности и власти у РС за постојећу кризу. Такође, покушај оптуживања само СДА за нарушавање државног уређења а истовремено имати у програму партије наведено да желите да организујете референдум за независност Републике Српске је не само неозбиљан већ говори да нисте искрени и принципијелни у ставовима које заступате.

Други дио Извјештаја гласи: „Одржива, мирна и просперитетна БиХ мора бити заснована на владавини права.“

У њему се наглашава да: „у предстојећем времену, ништа није важније за стабилност и напредак БиХ од поштовања и очувања владавине права у земљи.“ Наводи се да:

– „Управни одбор самоименованог ПИК-а занемарује владавину права.“

– „Високи представници и њихове присталице игноришу владавину права.“

– „Стране судије у Уставном суду БиХ игноришу владавину права.“

– „Умјесто да испуњавају своју обавезу и придржавају се Устава БиХ, већина судија Уставног суда БиХ коју чине три странца и два Бошњака изузетно често је потврђивала гарантованих механизама заштите конститутивних народа БиХ. У ствари, тијело које је најодговорније за успостављање и поштовање владавине права у БиХ редовно игнорише закон.“

– „Уставни суд БиХ такође користи уставно неутемељене захтјеве бошњачких представника да додатно слаби аутономију Републике Српске гарантовану Дејтонским споразумом. На примјер, Суд је прогласио неуставним заставу, химну и грб Републике Српске и забранио Републици Српској да празнује дан свог настанка. Такође, Суд упорно лишава Републику Српску њеног јавног земљишта. У септембру је Суд нашао да шумско земљиште којим Република Српска управља већ скоро три деценије не припада Републици Српској. Ниједна од ових одлука нема никакво упориште у тексту Устава БиХ.“

– „Већина судија Уставног суда БиХ поуздано подржава разграђивање дејтонског компромиса тако што у кључним предметима три судије – странца гласају као блок са двојицом судија из реда Бошњака и тако прегласавају четири судије које су држављани БиХ.“

– „Политичко Сарајево интензивира нападе на уставни поредак БиХ“

– „Како је објашњено у Прилогу 3. овог извјештаја, странке са сједиштем у Сарајеву крше владавину права и изазивају нестабилност све интензивнијим дјеловањем на разградњи уставног поретка установљеног Дејтонским споразумом у циљу успостављања потпуне бошњачке доминације. На примјер, сарајевски политичари су неуставно узурпирали контролу над апаратом спољних послова БиХ, не марећи што је надлежност за вођење спољне политике Уставом додијељена Предсједништву БиХ.“

На самом почетку другог дијела Извјештаја се критикује начин на који је изабран нови високи представник Кристијан Шмит у БиХ и наводе се правни пропусти приликом његовог избора. Овај дио је доста добро аргументован и заиста се поставља питање на који начин би требало бирати високог представника и која су стварно његова овлашћења у складу са Уставом БиХ? Јер, уколико би поштовали досадашњу праксу да је високи представник изнад правног система БиХ и да има могућност да намеће законе и друге прописе у држави онда смо у великом проблему као држава. Онда је јасно да ни после 26 година од постојања државе у овом формату и уређењу нисмо спремни ни способни да сами уредимо државу већ нам је потребан супервизор са стране. Међутим, као и у првом дијелу поново се неке ствари олако прескачу и дефинишу у кафанском стилу, па се каже да је „Шмита наводно именовала само шачица чланова Управног одбора ПИК-а што је демонстрација силе која нема никакве везе са правом или правном процедуром“. Овдје није прецизно наведено ко је све био за избор новог високог представника, а ко је био против и користе се конструкције које у озбиљним текстовима не би смјеле да се користе.

Такође, наводе се и сви недостаци и пропусти које Уставни суд БиХ има и указује на потребу што хитнијег регулисања ове јако битне институције. Из политичке теорије је јасно да је Уставни суд у земљама које су федерално или конфедерално уређене једна од најзначајнијих институција. А у нашој земљи ни послије 26 година нисмо успјели да се ухватимо у коштац са овим нерегулисаним проблемом, па и даље имамо судије из других земаља које доносе јако битне одлуке. Самим тим легитимитет таквих одлука је јако упитан. У складу са наведеним, сматрамо да је спомињање Уставног суда БиХ у овом контексту оправдано, као и указивање да је ову област потребно што прије уредити. Међутим, мишљења смо да је овај приговор могао бити и много боље образложен гдје би на прво читање било јасно који проблеми постоје из тренутног стања по овом питању и шта би требало промијенити. Овако наведено имамо утисак да се жалимо на нешто, а да ни сами нисмо дали приједлог шта је конкретно проблем и како га треба ријешити.

Трећи дио Извјештаја гласи: „Ентитет има право да повуче сагласност на међуентитетски споразум и настави да обавља послове из надлежности које Устав БиХ додијељује ентитетима.“

Овај дио Извјештаја је уједно и најпроблематичнији и представља његов најслабији дио. Из самог наслова је извучена потпуно погрешна премиса која је покушана да буде оправдана у даљим тезама, али је то оправдање потпуно погрешно. У овом дијелу се наводи:

– „У трећем дијелу овог извјештаја образлажемо чврст правни и уставни основ за активности које Република Српска разматра у циљу очувања њених права у складу са Уставом БиХ, у вези са сагласношћу датом на међуентитетске споразуме и са законима које су, супротно Уставу БиХ, наметали високи представници. Споразуми којима су ентитети дали сагласност да ентитетске надлежности повјере институцијама БиХ нису измијенили – нити би могли измијенити – основну уставну структуру БиХ јер немају нити једно обиљежје уставних амандмана. Као чисто политички договори, међуентитетски споразуми нису ни трајни ни обавезујући. Незаконита страна принуда којом је изнуђено прихватање потписивања међуентитетских споразума додатно оправдава преиспитивање начина на који данас треба рјешавати та питања.“

На самом почетку анализе овог дијела Извјештаја потребно је указати на терминологију која је коришћена. Термини попут „сакаћење аутономије“, „празне љуштуре“, могу бити примамљиви за дневно-политичку кореспонденцију. Међутим, овакви термини у међународним односима гдје је свака запета од огромног значаја говоре о неозбиљности онога ко је састављао Извјештај и његовом непознавању међународних односа. Термини који се користе у овако значајном документу и на овако значајном мјесту морају бити потпуно јасни и прецизни да не би довели до могућег другачијег тумачења и разумијевања са друге стране. Управо из тог разлога је јасно да се на оваквим извјештајима морају ангажовати људи који знају како у техничком смислу да извјештај буде прихватљив и разумљив за све стране које га буду читале.

Поред ове техничке мањкавости много је озбиљнија и суштинска погрешка и погрешно интерпретирање и представљање проблема и тренутне кризе у БиХ. У једној од теза у овом дијелу Извјештаја се наводи да: „Народна скупштина Републике Српске има пуно право да повуче сагласност на међуентитетске споразуме. Такав потез ни на који начин не доводи у питање суверенитет, територијални интегритет или уставни поредак БиХ.“ Ово тумачење Устава БиХ је апсолутно нетачно.

У оправдању свог становишта Влада РС се позива на Устав БиХ. Као оправдање наводе члан 3. став 3. у коме стоји: „Све владине функције и овлашћења, која нису овим Уставом изричито дата институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима.“ Овим чланом је Устав БиХ оставио ентитетима јако велику аутономију и могућност да уређују све оне области које експлицитно нису наведене у Уставу да су у надлежности на нивоу БиХ. Да нема никаквих даљих објашњења став Владе РС би могли и посматрати као правно ваљан. Међутим, онај ко је састављао овај Извјештај није прочитао Устав БиХ после овог члана. А требао је уложити додатни напор и прочитати до краја само овај члан 3. У истом овом члану 3. став 5. наводи се: „Босна и Херцеговина ће преузети надлежност и за друге послове о којима се ентитети договоре; за послове предвиђене Анексима 5-8 Општег оквирног споразума; или који су потребни за очување суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета БиХ, у складу са подјелом надлежности између институција БиХ. По потреби, могу се формирати и додатне институције за обављање ових надлежности.“  Јасно је као дан и сваком правнику који је завршио прву годину Правног факултета је јасно да је управо Устав БиХ на који се све вријеме позива Влада РС предвидио и могућност да се одређене надлежности пренесу и на ниво БиХ уколико ентитети постигну договор о том преносу надлежности. Такође, експлицитно је наведена и могућност стварања нових институција које нису предвиђене Уставом, под условом да ентитети постигну договор.

Потпуно је јасно да онај ко је састављао Извјештај није прочитао члан 3. на који се и сам позива до краја. Односно, да је из Устава БиХ узео само оне одредбе које иду у прилог тези да ниво БиХ не може имати и оне надлежности које нису наведене у самом Уставу. А јасно је да је управо Устав предвидио и могућност преношења надлежности и оснивања нових институција у случају да ентитети постигну сагласност око тих надлежности и институција. Дакле, правник који је састављао овај Извјештај је потпуно промашио и изнио је потпуно неодрживу тезу.

Даље се наводи да „Народна скупштина Републике Српске има пуно право да повуче сагласност на међуентитетске споразуме. Такав потез ни на који начин не доводи у питање суверенитет, територијални интегритет или уставни поредак БиХ.“ И овај став онога ко је састављао Извјештај је прилично дискутабилан. Уколико бисмо га до краја примијенили, то би значило да у БиХ нема ама баш никакве правне сигурности и да сваки нови сазив Народне скупштине Републике Српске може да даје и повлачи своју сагласност на одређене надлежности и формирање нових институција. Овакав став је потпуно погрешан и у крајњем највише штете доноси управо Народној скупштини РС. Јер уколико одлуке ове институције могу тако лако да се повуку и да се каже „јуче смо били за једну ствар, данас то више не важи“, онда је и кредибилитет те институције опасно уздрман. Такође, уколико НСРС донесе одлуку да одређену надлежност пренесе на ниво БиХ, онда та надлежност прелази на тај ниво и никако НСРС самоиницијативно и једнострано не може сопствене одлуке да поништава. Та би се одлука могла поништити једино уколико би поред НСРС за њено поништавање био и ниво БиХ. Уколико би се ту постигла сагласност да се пренесене надлежности врате са БиХ нивоа на ниво РС, онда би то враћање надлежности било правно могуће.

Даље су у овом дијелу Извјештаја наводи да су одређене одлуке НСРС усвојене „под огромним притиском и пријетњама високог представника“ и да је НСРС спремна да повуче сагласност дату за ове одлуке. Овај став је дјелимично тачан. Тачно је да су постојали велики притисци високих представника да се одређене надлежности пренесу на централни БиХ ниво. Међутим, овдје се поново по ко зна који пут у Извјештају освијетли само једна страна проблема а прећути се потпуна истина. А потпуна истина гласи да су легитимно изабрани представници Републике Српске у Народној скупштини пристајали на наметнуте одлуке. Сви народни посланици су могли и да се супротставе тим притисцима. Могли су да кажу да се не слажу са притисцима и да дају оставке. Могли су да се повуку и да не усвоје одлуке које су на штету интереса Републике Српске. Међутим, они то нису урадили. Многи то нису урадили јер су имали личне интересе да предају надлежности РС на централни ниво. Многи су стекли и огромно богатство као народни посланици и уживали су у благодетима јер су били миљеници управо тих високих представника и те међународне заједнице. Дакле, посланици у Народној скупштини РС су учествовали у развлашћивању саме РС. Могли су да не пристану на уцјене али то нису урадили. Самим тим, поред одговорности високих представника који су вршили притиске, огромну одговорност сносе управо ти посланици који су пристајали на уцјене. А огроман број тих посланика долази управо из редова оних који су на власти у РС већ пуних 15 година. То је тај детаљ који је недостајао у Извјештају да би добили пуни увид у стање у РС и БиХ, али освијетљено са свих страна.

Четврти дио Извјештаја насловљен је са: „Политичке проблеме у БиХ треба рјешавати унутрашњим дијалогом.“

У њему се позива на рјешавање кризе унутрашњим дијалогом. Овај позив је у суштини и једини пут који ће нас извући из кризе у коју је земља упала. Истина је да постоје многи проблеми у држави и многа јако важна питања која је потребно ријешити. Међутим, управо овај пут који је изабрала Влада РС, да повлачи оне надлежности које је Народна скупштина РС пренијела на ниво БиХ, је пут који кризу не смирује, већ је додатно продубљује. Такође, инсистирањем на оваквим правним одредбама највише штете ће донијети управо Републици Српској јер ће она бити проглашена кривцем за кршење Устава БиХ и Дејтонског мировног споразума. А уколико до тога дође, највише штете може да извуче управо Република Српска и народ у њој. Зато је потребно што прије престати са авантуристичким захтјевима и вратити се за преговарачки сто.

 

Рестарт Српска