Опозиција у Српској и опозиција у Србији

Многи у Републици Српској замјерају ентитетској опозицији много тога, почевши од летаргије и немара, па све до нерада и саучесништва са властима у РС. Многи кажу да, у случају да заиста постоји права опозиција, Милорад Додик никада не би дочекао (након криминалне куповине посланика) трећи, а камоли четврти мандат. Све више људи се дистанцира и од једних и од других, али зашто је то тако? Шта се може другачије урадити? Да ли у нашем региону има другачијих искустава? 

Одговор на ова питања је једноставан: потребно је само погледати у најближи комшилук – Србију. Не улазећи у то да ли је опозиција у Србији боља или гора од власти, више или мање кадровски или политички квалитетна, постоје неке ствари које наша опозиција (ако још увијек уопште постоји), може научити од њих и њихове борбе.

Наиме, у Србији су још 8. децембра прошле године отпочели протести (прво под називом „Стоп крвавим кошуљама“, а затим „Један од пет милиона“) који се сваке суботе одржавају до дана данашњег. И наставиће се. Протестни захтјеви су сведени на неколико конкретних ствари, а односе се на смјену кадрова РЕМ-а (еквивалент у БиХ – РАК), смјену руководства РТС-а и Пинк телевизије, сређивање бирачких спискова итд. Укратко – успостављање механизама за фер и поштене изборе. Нико, па чак ни власт, не може рећи да се не залаже за успостављање фер и поштених избора, стога су ови захтјеви било пун погодак са опозиционе тачке гледишта. Неријетко се у Београду скупљало и преко 50 000 људи, а приликом највећег скупа, по релевантним процјенама, између 70 и 90 хиљада. То наравно није било довољно да се обори власт, али представљало је снажну поруку властима да нешто морају предузети.

Како су власти Србије паметније и способније од власти у Републици Српској, они су попустили под притиском, али претходно је опозиција морала да уради још двије изузетно битне ствари. Прво, изашли су из свих скупштина и државних и локалних власти, па већ дуго времена, првенствено представници Савеза за Србију, не учествује у парламентарном раду ни у једној скупштини. Друга ствар је пријетња бојкотом наредних парламентарних избора у Србији који би требало да се одрже на прољеће. Ова друга ствар је посебно битна јер се на прољеће очекује да Вучић коначно презентује, а можда и „заврши посао“ око Косова и Метохије, а то ће бити веома тешко за урадити без легитимитета у Скупштини Србије. Пријетња бојкотом избора је дошла као посљедње средство борбе за фер и поштене изборе, али бојкот често не подразумијева дизање руку у зрак, него много тежу и напорнију кампању од просте изборне кампање.

Када је власт попустила, почели су са одржавањем округлих столова са опозицијом којима је (макар декларативно) циљ успостављање механизама за поштене изборе. Након три округла стола, Савез за Србију одбио је даљи дијалог под изговором да не даје никакве резултате, те да ће свој коначни став о бојкоту предстојећих избора донијети у мјесецу септембру. 

Све у свему, много труда, муке и жртве, али за разлику од опозиције у Српској и конкретних резултата. Уистину, једини покрет који је реално запријетио СНСД-у био је Правда за Давида, који уопште није био политички, тачније није учествовао на изборима. Ипак, ванпарламентарна борба захтјева много посла и пуно храбрости, али неријетко даје више резултата. Наша опозиција нити је храбра, нити је радна. Међутим, радо прима плату коју јој обезбјеђују сви грађани Српске.

Стефан Благић