Питање из наслова се намеће само по себи из неколико посљедњих потеза Милорада Додика. Наиме, свима је већ јасно да се Додик не руководи неком идеологијом или дугорочном стратегијом, већ да се ради о таквој врсти политичара који се руководи дневно-политичким интересом и да је у добрим односима са онима који му у том тренутку доносе највећу корист. Када је то био Запад, био је миљеник Запада и „дашак свјежег вјетра на Балкану“. Када је Русија повратила свој међународни утицај и присуство у овом региону, а Запад се повукао на друге свјетске тачке, Милорад Додик се окренуо Русији, што му је донијело добар дио гласачког тијела у РС који је традиционално окренут ка Русији.
Исто се дешавало и са властима у Србији. Када је на власти био Борис Тадић, он је био тај са ким је Додик играо баскет и кога је отворено подржавао на изборима, прво против Томислава Николића, а потом и против Александра Вучића. Чак је на предсједничким изборима 2012. у Србији отворено подржао Бориса Тадића и Александра Вучића називао „политичким побачајем“. Међутим, након Вучићеве побједе и доласка на чело Србије, Додик успијева да поправи односе и са њим и да на општим изборима у БиХ 2018. добије скоро па и отворену подршку Александра Вучића. Морамо признати да је овај Вучићев заокрет и подршка Додику крајње загонетан и обавијен велом мистерије и не видимо његову дубљу суштину, али о томе другом приликом.
За овај текст нам је карактеристично више Додикових одлука које су се десиле у претходних неколико дана, а које би могле да означе његов покушај поновног приближавања Америци и НАТО пакту. О овој могућности је Рестарт већ писао, али ова посљедња дешавања додатно иду у прилог нашој тези. О чему се у ствари ради? Прије свега, прије неколико дана појавила се вијест да је Влада РС ангажовала америчку лобистичку кућу McGinnis Lochridge као новог партнера за лобирање у Америци у области међународних односа. Уговор је потписан на период од 1. маја 2019. до краја године. За ове услуге Влада РС ће издвајати 80.000 америчких долара мјесечно. Поред представништва у Вашингтону које већ постоји и око чијег (не)транспарентног трошења новца се већ причало у РС, Влада је ангажовала нову лобистичку кућу. И опет се из буџета грађана паре бацају на поправљање имиџа Милорада Додика у Америци. Колику ће корист од овога имати грађани РС, можемо само да претпоставимо на основу досадашњег рада представништва у Вашингтону. Али је јасно да Додик није окренуо леђа Америци и да се свим силама труди да поправи своју нарушену позицију у овј земљи.
Друга јако занимљива ствар која се десила претходних дана јесте смјена Срђана Перишића са мјеста савјетника Милорада Додика. Перишић се у јавним наступима отворено противио уласку БиХ у НАТО и заступао је став да треба градити боље односе са Руском Федерацијом. Да ли је смијењен управо због ових својих ставова ми не можемо са сигурношћу да тврдимо. Међутим, да се ови ставови нису могли допасти неким другим Додиковим савјетницима који подржавају приближавање НАТО пакту, сасвим је извјесно. У сваком случају, јасно је да је са смјеном Перишића у Додиковом окружењу уклоњена једна значајна препрека за приближавање НАТО пакту.
Трећи значајан догађај јесте изјава Милорада Додика: „Све што евентуално буде договорено са НАТО-ом, ја ћу тражити да се врати у НСРС и да НСРС недвосмислено потврди да је то документ који не задире у питање Резолуције (о војној неутралности, прим. аут.)“ Додик је такође навео и да „Српска може прихватити одређен план који би подразумијевао сарадњу са НАТО-ом, као што је на примјер присуство Оружаних снага БиХ у мисијама у Авганистану и слично, што је и чињено“. Управо из оваквих изјава се на мала врата отвара могућност сарадње са НАТО пактом. Свима је кристално јасно да ни Додик, ма колико био добар мајстор у мијењању својих ставова, не може преко ноћи промијенити своју причу о овом савезу тим прије што му је управо ова прича и донијела изборну побједу 2018. године. Из ове изјаве је јасно да је план да се евентално приближавање НАТО-у прикрије одлукама Скупштине РС. На овај начин се руши кредибилитет овог најзначајнијег представничког тијела у РС и он се у потпуности ставља у функцију једног човјека и једне партије. Али о томе људи у власти не размишљају и већ су користили Скупштину РС да оправдају своје лоше одлуке и да се сакрију иза овог тијела.
На самом крају могли бисмо да констатујемо да је Додик у претходних неколико дана у одређеној мјери ублажио свој предизборни однос према НАТО савезу и да је оставио могућност преиближавања истом. Да ли се ради управо о овоме о чему смо писали остаје да се види и вријеме ће показати, али смо потпуно убијеђени да би Додик сутра увео РС у НАТО савез само уколико би му тај потез гарантовао останак на власти. Међутим, овде је и значајно питање да ли је он у могућности да поново понесе титулу „дашка свјежег вјетра на Балкану“ или су и на Западу схватили да се ради о човјеку који нема никакве идеје и визије, те да му је само битно да буде на власти и да су сви његови „вјетрови“ прохујали с вихором.
Стефан Благић