Јуче (12.7.) је Окружни суд у Бањалуци донио пресуду по којој се оптужени Марко Чолић проглашава кривим за покушај убиства Владимира Ковачевића, новинара БН телевизије. "Суд је из презентованих доказа тужилаштва закључио да је Чолић 26.8.2018. заједно са још једним лицем напао Ковачевића на улазу у зграду у којој живи, свјестан да му може нанијети смртоносне повреде."
Окружни суд осудио је Чолића на четири године затвора, а у казну ће му се урачунати и вријеме проведено у притвору.
Овом тексту није намјера да коментарише судску пресуду, али свакако јесте законско одређење по којем је минимална казна за кривично дјело "убиство у покушају" свега три године затвора. Наиме, овакав вид санкције за покушај убиства чини се да више за циљ има подстрекивање на покушај убиства, него ли на спречавање истог, јер би се, у конкретном случају, уз примјерено владање Чолић могао наћи на слободи до краја идуће године, а оштећени Ковачевић је само пуком срећом још увијек међу живима.
Релативно сличан случај имали смо недавно у Шековићима, када се Слободан Васиљевић за длаку извукао од фаталног исхода, а његови џелати би у случају добијања минималне казне могли да се нађу на слободи већ у првој половини 2021. године. На овај начин систем крвницима поручује да се исплати ударити/напасти/убити, јер је велика вјероватноћа да ће адекватна казна изостати.
А шта је уопште адекватна казна?
Наравно да не постоји никаква санкција која ће отклонити бол родитеља, брата, дјетета, уколико се њихово дијете, брат(сестра) или родитељ нађу на мети убице. Међутим, сасвим сигурно ће осјетити и моралну и емотивну сатисфакцију када се кривац санкционише деценијском или вишедеценијском затворском казном. Неко ће можда рећи и доживотном, али то је сад друга тема.
Без минимално деценијске казне затвора систем неће моћи да стане у крај људима који се усуде да немилосрдно покушају неком одузети оно што је најсветије - а то је, свакако, живот. Вишедеценијска затворска казна за покушај убиства и убиство готово да гарантује да ће се број покушаја чињења ових кривичних дјела свести на најмању реалну мјеру, јер ће се потенцијални починиоци водити логиком да се "не исплати робијати 20 или 30 година", зарад једне погрешне животне одлуке. Ово, наравно, не значи да ће се наведена кривична дјела потпуно елиминисати, али ће санкција сигурно дјеловати дестимулативно, за разлику од данас када се покушај убиства на улици може купити за неколико стотина или хиљада конвертибилних марака.
Колико онда (не) вриједи живот у нашој земљи?
Стефан Благић