Томас Брај у бечком дневнику Стандард анализира ситуацију у постратној БиХ и пише између осталог и о напорима за обнову земље: „Међународна заједница, а прије свих ЕУ и САД, издвојиле су милијарде еура за мировни процес и помирење народа. Читава војска дипломата и експерата је одлучила да помогне: поред организација попутз ОЕБС-а, УНХЦР-а, УНИЦЕФ-а, Свјетске банке и Међународног монетарног фонда у то су биле укључене небројене невладине организације, политичке фондације и огроман број организација за развојну помоћ које су отвориле своје канцеларије у овој малој балканској земљи. Но, упркос свим напорима ситуација је и даље депримирајућа”, пише Дојче Веле.
Брај пише и о актуелној ситуацији: “Због тешке економске и социјалне кризе деморалисани људи реагују масовним исељавањем. Посљедњи попис становништва је показао да је скоро четвртина предратног становништва напустила земљу. А овај тренд се наставља с обзиром на то да практично нико више не вјерује у опоравак средње класе друштва. Конкретне бројке о томе коклико људи годишње напусти земљу нису доступне. Али, управо недостатак љекара и медицинског особља у цијелој земљи чини то уочљивим с обзиром на то да су многи од њих свој пут пронашлии у Аустрији и Њемачкој, Швајцарској, скандинавским земљама и Великој Британији. Срби у свом дијелу државе теже отцјепљењу и припајању сусједној „републици матици” Србији. (…) С друге стране танка муслиманска већина у држави ни у којем случају не жели да допусти да Срби напусте државни савез. Напротив. Они стреме јачању савезне државе према моту – ‘једна особа један глас’. А до сада су скоро све одлуке уставом уређене тако да, када је ријеч о важним питањима, увијек морају да се сагласе сва три већинска народа. Одлучујући пак процеси су у том случају скоро немогући с обзиром на то да увијек једна страна може да уложи вето и тако спријечи доношење важних одлука. И на крају би сада и Хрвати, који су до сада заједно с Бошњацима владали у другом дијелу земље (‘Федерацији’), да добију више самосталности успоставом трећег, хрватског ентитета.”
До промјене може доћи само притиском из САД и ЕУ
Стандард пише и како су „партије годинама организоване по мафијашком систему”, а заправо цитира директора бх. огранка организације за људска права Транспаренси интернешнал (ТИ), Срђана Благовчанина.
Познати политичар и социолог још из времена Југославије Жарко Папић говори о томе на сличан начин: ‘То су картели-организације. Дон или кум не може да се повуче са своје функције јер ће у противном читав картел да се уруши’. Партије су организоване као непријатељи демократије, оне су извор корупције и владају свим дијеловима државе, друштва и привреде. Доминирају како правосуђем тако и медијима. А скоро да нема истинског идеолошког сукобљавања међу партијама јер се њихова интересна подручја рафинирано граниче једна с другим. ‘А све док се партије не реформишу, неће доћи ни до каквих других реформи’, сматрају малобројни критички настројени научници и публицисти који нису блиски овим картелима. Но, темељне промјене се не могу ни очекивати. У државним институцијама је запослено 230.000 људи, што је број који заједно са породицама и познаницима чини око милион лојалних бирача. А код око три милиона људи с правом гласа, и излазношћу која је у посљедње вријеме била око 50 одсто, то је довољно за изборну побједу.”
Томас Брај, шеф регионалног бироа њемачке новинске агенције ‘дпа’ за југоисточну Европу, завршава опширну анализу у бечком Стандарду тиме како је „Босна и Херцеговина талац сопствене прошлости”.
„Постоји још један други предуслов без којег БиХ неће изаћи из ћорсокака за који је сама крива. Непартијска личност, правник Вехид Шехић који у Тузли води ‘Грађански форум’, каже: ‘Без прерађивања прошлости земља нема будућност. Босна и Херцеговина је талац сопствене прошлости јер је изградња мира препуштена људима који су активно учествовали у рату. И онда се поставља логично питање: како ће сада да постигну мир они чија је политичка идеологија 90-их уништила мир?’ И: ‘До промјене ситуације у БиХ неће доћи све док за владајуће политичке олигархије нису карактеристични сваки вид корупције и организованог криминала.’ А промјена мишљења у земљи може да дође само притиском из Сједињених Америчких Држава и Европске уније које су до сада биле превише попустљиве према овим ‘псеудоелитама'”, закључује Томас Брај у листу Стандард.
Извор: Фокус