Колико вам год то парадоксално звучало на прву, највећи гарант постајања Републике Српске је Босна и Херцеговина, односно Устав Босне и Херцеговине, који у свом првом члану и трећем ставу јасно каже: „Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске.“ Овај најважнији став за Републику Српску и њено постојање су избориле генерације које су одлучивале о политичким дешавањима деведесетих година.
Оригиналним Дејтонским споразумом БиХ је у надлежност добила 10 политика, док су све остале политике дате у надлежност ентитетима. Током 22 послијератне године, неодговорни српски политичари су пренијели огроман број надлежности, а 2009. је промијењен и Устав земље када су тадашње власти Српске под вођством Милорада Додика, статус Брчког зацементирале у дистрикт и де факто га изнијеле из Републике Српске. За све пренесене надлежности у Представничком дому и Дому народа БиХ гласало је преко 50 одсто Срба, чиме су ти посланици дали легитимитет огромном броју надлежност БиХ. За остатак је „заслужан“ високи представник.
Враћање на „изворни Дејтон“ би могао бити реалан процес једино када би у истим бх. институцијама Хрвати и Бошњаци одлучили да гласају за њега натполовичном већином, онако како су Срби гласали за пренос надлежности годинама. Како је то нереално за очекивати, алтернативни начин би једино био употреба силе односно ново избијање конфликта. Пошто нико нормалан то не жели, статус Српске се сасвим сигурно неће промијенити у смјеру онога што заговарају српски политичари.
Дакле, послијератне политичке елите, осим што су нас економски девастирале, оне су нас и политички разрушиле преносећи надлежности на државни ниво и мијењајући Устав. Данас се претварају као да нешто бране, али суштина је да једино бране себе и своје фотеље.
Национална стратегија Републике Српске
Уставно-правни положај Српске је најбоље чувати онаквим какав је данас, у садејству са осталим народима у нашем ентитету. Устав БиХ и даље предвиђа веома моћну заштиту српских интереса унутар БиХ, на начин да се ниједна одлука не може донијети без Срба, и у томе је суштина. Механизам ентитетског гласања је један од два начина заштите у заједничким институцијама, а други се налази у Дому народа, па се и дан данас, уколико се нешто не жели урадити, то ни неће урадити без Срба. На тај начин, Српска је заштићена као бијели медвјед, па су све приче о угрожености и нападима уствари само политичка игра за добијање поена на површном, националистичком нивоу.
Да резимирамо – што Срби не желе, то се неће ни десити и никакав Бакир или Човић то не могу промијенити.
Оно што може представљати пријетњу јесте економски у биолошки суицид који радимо сами себи годинама, бирајући људе на политичке функције, који нас шаљу да радимо у Њемачкој, Аустрији итд. Напуштамо своју земљу усљед немогућности да обезбиједимо голу физичку егзистенцију, што значи да нас наша Република Српска тјера из себе. Тјера нас на запад да тамо живимо и зарађујемо, а да притом наша поља остају празна, наше њиве неузоране, наша огњишта пуста, без дјечије граје и осмијеха синова ове земље.
С обзиром на то да простор не трпи празнину, њега ће, исто онако као и Косово и Метохију, населити неко други. Тада нам ни Устав, ни закони, ни ништа друго неће помоћи, јер ћемо тек у том тренутку изгубити Српску. Тај тренутак није претјерано далеко, тек неколико деценија од дана када је овај текст објављен. Стога, Рестарт Српска позива све чланове друштва, на хитну промјену партократског пијавичарског система, који нам свима исисава животе. Позива на хитно пребацивање фокуса националне политике на економију и заустављање одлива људи, који, чини се, кроз још неколико година оваквог безнадежног стања нико и неће моћу да заустави. Ми јасно кажемо да је централни национални интерес економија и уклањање партократског паразитског система, како би се људима пружила нада да је могуће живјети од свог рада у нашој јединој отаџбини.
Зашто Српска не би била та земља у коју ће људи долазити да раде, а наше становништво срећно и задовољно, умјесто што је обратно?
Рестарт Српска