Подизање споменика Мехмед-паши Соколовићу у Вишеграду изазвало је велике полемике у Републици Српској. Салве критика су се обрушиле на власт у РС како су направили велики пропуст и грешку са подизањем овог споменика. Са друге стране, није ни покушана нека значајнија одбрана лика и дела председника Додика, коме је у највећој мери спочитаван овај пропуст. Целој причи се прилазило са прилично површним и паушалним оценама, а сама суштина је остајала са стране.
Они који су покушали да оправдају подизање споменика (а тиме и да одбране част председника Додика) су истицали српско порекло Мехмед-паше и чињеницу да је био велика историјска личност, као и то да је направио велелепан мост у Вишеграду. Са друге стране, ове чињенице су се занемаривале и у први план се оптуживало Османско царство и сва злодела која су починили према Србима у вишевековном владању овим просторима. Међутим, добрим делом су сви промашили суштину и занемаривали најзначајнију компоненту у целој причи - религијски фактор, или још прецизније, ислам и његову улогу у целој причи. А у самој суштини све се у овој причи врти управо око религије и односа на релацији ислам-православље.
Сви они који су причали о Мехмед-паши Соколовићу очигледно не познају основне поставке ислама, или још прецизније исламску политичку теорију - што је трагична чињеница. Наиме, ислам не познаје појам нације и све се у оквиру ове религије своди на верску припадност. Са те тачке гледишта ислам нема никакав проблем са појединачним народима, са Србима, Русима, Французима или Немцима. Када се нађу у сукобу са припадницима ових народа, муслимани су у сукобу са неким ко није у правој вери, ко је припадник „погрешне“ вере и основни циљ свих муслимана је да сви ови народи прихвате „праву“ веру, а то је по њима искључиво ислам. Управо то је била и мисија и основни задатак Мехмед-паше Соколовића. Он ништа није имао против Срба као народа, али је радио на томе да они престану да буду православци и да једног дана постану муслимани. Да се није залагао за овако нешто сасвим је сигурно да не би могао да има ни најмањи положај у државној администрацији Османске царевине, а поготову не тако висок положај који је имао.
Он је био други најзначајнији човек у Османском царству. Он је био високи функционер Османске царевине која је била пре свега исламска држава у чијој је суштини била идеја ширења ислама и држање хришћана у подређеном и потлаченом положају све до тренутка док и они не пређу на ислам. И то је суштина целе приче око Мехмед-паше Соколовића и његовог односа према Србима. Он према Србима није имао ништа лоше, чак напротив, вероватно би био најсрећнији када би сви Срби прихватили ислам и постали муслимани. Али све док су Срби били припадници православља, они су за њега и Османску државу представљали реметилачки фактор и због тога су били у подређеном положају и трпели су огромне санкције.
Уколико ствари посматрамо са ове тачке гледишта, сасвим је јасно да је контрадикторно као кључне и позитивне историјске личности прихватити и Светог Саву и Мехмед пашу Соколовића, јер је јасно да су се они залагали за потпуно супротне основе на којима ће се развијати српски народ. И то је она суштина целе приче која је остала по страни и коју нису успели многи аналитичари да објасне.
Ако све наведено знамо, наша данашњица нам изгледа још трагичнија. Зашто је то тако? Зато што без познавања суштине српског народа и његове историје немамо јасан правац ни визију за кораке који нам следе у будућности. Посебно је трагично то што се председник РС Милорад Додик, чија се политика у последњих неколико година заснива на националној реторици, нашао у позицији да подиже споменик некоме ко се залагао за то да Срби као православни народ буду грађани другог реда у Османској држави.
Да власт у РС не познаје ни историју и да нема визију будућности посебно свједочи изјава начелника општине Вишеград, Младена Ђуревића да се „поклону у зубе не гледа“. Из ове (трагичне) изјаве је јасно да је важно да општина не даје новац за градњу споменика, па по тој логици, није ни важно коме ће се исти подићи. Баш као што православни народ који је живео у доба Османског царства не би благонаклоно гледао на подизање споменика људима који су их држали у потлаченом положају, уверени смо да ни сам Мехмед-паша Соколовић не би благонаклоно гледао на подизање споменика на велики хришћански празник Видовдан. Све ово нам говори да су људи који су подигли овај споменик помешали све лончиће и да немају никакву представу о чему се овде у ствари ради.
Велизар Антић