Легализација корупције кроз правилник о запошљавању радника у основне и средње школе

Квалитетно образовање је увијек било стуб једног модерног европског друштва, поред квалитетне полиције и доброг здравственог система. Да би се једна држава, као што је БиХ, континуирано надограђивала потребно је да млади остају у њој, а не да мигрирају трбухом за крухом у земље Европске уније. Међутим, да би млади егзистирали потребан им је квалитетан образовни систем којег нема без квалитетног образовног кадра, као и људи који усвајају законе који се односе на просвјету. Данашњи родитељи издвајају велике количине новца за образовање своје дјеце кроз основне и средње школе, а тек за високошколске установе гдје година зна да кошта и до 7000 км. Ко данас предаје тој дјеци у школама ? Онај кога одреди Министарство просвјете Републике Српске.

Живимо у друштву партократије гдје страначке вође и лидери постављају на руководећа мјеста људе који њима одговарају и који су механизам за спровођење њихових одлука. Па, тако НСРС бира министра просвјете и културе, министар поставља директоре школа (што није прије био случај јер су се директори бирали искључиво гласовима људи који су били у школским одборима), а директори школа формирају своје личне комисије који бирају професоре подобне одређеним политичким круговима. Све ово указује на висок степен приватизације просвјете и школских установа ради појединаца и њихових страначких интереса. Међутим, све ово не би било могуће да не постоји закон који им омогућава прикривање свих њихових махинација и злоупотреба службеног положаја као и непотизма. Шта се дешава ? Неко ко вриједно учи и завршава факултет у року, магистериј у некој од страних земаља, или докторат завршава на бироу, а страначки подобан кадар са приватног факултета, без дана проведеног на бироу, почиње да ради јер иза њега стоји странка и закон. У овом чланку се уопште нећу дотицати проблема на високошколским установама, јер ће то бити друга тема, као ни оснивању приватних универзитета и факултета, јер су много дубљи од онога што се приказује обичном читаоцу.

Закон амнестира подобне, а искључује образоване

Наиме, правилник о критеријумима и процедури пријема радника у радни однос у средњој школи, који је донесен у новембру 2014. године, а садржајно се ништа не разликује од оног закона донесеног у јулу ове године који се односи на пријем радника у основним школама, тотални је промашај са научне стране и служи само систематско урушавање образовања у Републици Српској. Закон донесен 2014. године, за вријеме министра господина Горана Мутабџије (који није промјењен ни за вријеме минстра господина Дане Малешевића), нуди, благо речено, смијешан начин бодовања који прави проблеме већини људи који су вриједно и уредно завршавали своје факултете, провели одређене године на бироу, да би поново остали без посла. Правилник се састоји од 6 категорија и то :

1.) Просјек са факултета према којем  се може остварити максимално 10 бодова (члан 10.)
2.) Године проведене на бироу, гдје се за сваку годину дана на бироу добија по 0,5 бодова и ту је максималан број бодова 5 (члан 11.)
3.) Стаж који је конципиран  тако да се за сваку годину стажа проведеног у настави добија 0,5 бодова , а ван наставе 0,25 и ту кандидат може остварити 10 бодова.(члан. 17)
4.) Дјеца породица погинулих бораца остварују право на 10 бодова (члан. 16.) (укинуто у основним школама одлуком Уставног суда)
5.) Тест којим се може остварити највише 4 бода (члан 12.)
6.) Интервју којим кандидат остварује највише 6 бодова (члан 15. правилника)

Када се на конкурсу појави просјечан студент без радног стажа са 3-4 проведене године на бироу, који није из категорије породица погинулих бораца, и уради беспријекорно тест имаће између 13 и 15 бодова . Е, сада долазимо до главне и последње препреке која стоји на путу многим студентима који желе да дођу до посла, а то је тај фамозни интервју који носи 6 бодова, а у 90 % случајева нема никакву научну снагу, већ се своди на проста питања као што су: „Како се зовеш, одакле су ти родитељи и зашто желиш да радиш?“. Звучи невјероватно ,међутим, нажалост, све више данашњих интервјуа се своди на овај концепт. У комисијама за интевју, као што сам већ рекао, сједе људи блиски директорима који су лојални одређеним политичким круговима и додјељују највећи број бодова (6) најподобнијем страначком кадру, а најбољем студенту ,који је бриљирао на тесту, 1 бод. Уопште нећу да причам о јако чудним стварима како неки кандидати унапријед посједују тестове који чудним сплетом околности буду у конкурсу.
Ако посматрамо ствари уназад, кандидат са 6 добијених бодова на интервјуу, просјеком оцјена нпр. 6,5 и са истим бројем проведених година на бироу, те успјехом на тесту од ,рецимо, 1 бод-имаће 15,5 бодова, што је више од првог кандидата. Шта је крајњи продукт свега ? Неписмени професор, који је дошао страначком линијом, нарушава ,прије свег,а углед једне средњошколске установе.

Када се кандидат усуди да потражи правду прво се обрати ,наравно, најближој инстанци у овом случају, а то је комисија која је вршила селекцију кандидата. Они обично или неће да причају са оштећеним кандидатом или се скривају од њега под велом обавеза и слично. Након тога, сасвим логичан корак је да оштећени кандидат оде код директора, који је именовао исту ту комисију, и ако до њега дође добија одговор да уколико је незадовољан треба да се обрати просвјетној инспекцији. Док се дешава све то, примљени кандидат већ има мјесец радног стажа, јер директори и њихови ближи сарадници настоје да развуку ту ствар што је више могуће. Када дође коначно просвјетна инспекција обично добијамо одговор да је било све по закону и да нема никаквих нерегуларности, што је ,уствари, и тачно ако погледамо закон и правилник, међутим, која је сврха постојања једне овакве институције ако у овом случају неће подузимати ништа по том питању.Подсјетимо се шта то републичка просвјетна инспекција контролише:

-оснивање и рад васпитно-образовних установа,
-формирање и рад органа управљања и руковођења установе,
-формирање и рад стручних органа установе,
-запошљавање васпитача, наставника, професора, стручних сарадника,
-вођење евиденција, матичних књига, дневника,
-упис ученика и студената у васпитно-образовну установу,
-примјену васпитно-дисциплинских мјера према ученицима и дисциплинских мјера према студентима,
-издавање јавних исправа о стеченом образовању и
-друге захтјеве прописане законом.

Све ово говори да инспекција има јако велике ингеренције у процесу основног, средњег и високог образовања, али, као што знате, и ова комисија је тијело које се бира страначким путем да би се удовољило захтјевима владајућих центара моћи. Ако ,ипак, имате какву-такву подршку јавности и људи који имају неку значајну улогу у политичком животу Републике Српске конкурс се поништава и расписује нови након којег се дешавају исте ствари као и у првом циклусу. Наш народ би рекао: „Тресла се гора, родио се миш“.

Ако се одлучимо да, којим случајем, потражимо правду судским путем, такође, наилазимо на велики број препрека, што формалних, што неформалних. У првом реду се јављају проблеми да школе неће да врате документацију потребну за покретање тужбе, да се објављени конкурс некако изгубио, да по закону нису дужни да враћају документацију, милион ситних изговора који имају само један циљ-да одуже процес који може да траје и по неколико година. На крају крајева, бар ми знамо како раде наши судови и тужилаштва и у чију корист. Ако се случајно деси да оштећени кандидат добије тужбу на крају , директор школе не подлијеже никаквој санкцији, бар до сада то није никада био случај.

Рјешење – измјена закона

Када сам нешто критиковао увијек сам био спреман да понудим боље рјешење које ће рјешити проблем или бар упутити на колосјек којим би се нешто могло поправити. Сваки дан много мојих пријатеља, који су јако добри студенти , незапослени годинама, испашта због накарадне законске регулативе, па ме то и мотивисало да напишем пар ријечи о овом проблему.

Ипак, овде је веома лако пронаћи одговарајуће рјешење. Укидањем интервјуа и прерасподјелом тих бодова на тест, али првенствено на факултетски просјек у току студирања, би се на један објективан начин примали радници у просвјети, а школе и директори обављали свој посао транспарентно искључујући политичку позадину и наређења страначких шефова. Тим правилником би, вјерујем, имали много боље образовање у овом тренутку него што је то било протеклих година. Из ове перспективе вјероватно још увијек не осјећамо на својој кожи лоше стране ове приче, али за неколико година када школе почну производити јефтину радну снагу, а не академске грађанине питаћемо се ко је то био професор нашој дјеци, а ко директор?

Владимир Пејичић