Крај генерације и посљедњи човјек

Крајем осамдесетих година прошлог вијека на друштвено – политичку сцену у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији ступају „нова лица“ босанскохерцеговачке и југословенске политике. Заклињаше се у југословенство, комунизам односно социјализам, братство и јединство итд. И народ им повјерова, а они народ поведоше у рат.

Међутим, прије него ли га поведоше у рат, они обукоше националне, а скинуше комунистичке дресове. Братство и јединство лако замијенише етницитетом и народ им поново повјерова.

Послије завршетка рата, исти ти конвертити обећаше народу све и свашта, од високих пећи до још виших плата, благостања и уживања. Раја на земљи. И народ им опет повјерова и вјероваше пуних десет година.

Након једне мрачне, дође нова, још мрачнија деценија, када либерални човјек напрасно обуче конзервативни дрес, а онда се сви заједно пресвукоше још једанпут. И народ поново повјерова.

Ушли смо у четврту деценију владавине политичких конвертита, а српски народ, чини се, још увијек вјерује. Или вјерује, или се плаши. Чудно и необично је да народ који је војевао Бој на Косову, Први и Други устанак, Балканске ратове, Први и Други Велики рат, па на крају и одрамбено-отаџбински рат, данас ћути као заливен и умјесто борбе повлачи само један потез – бјежи из своје земље! Гдје се изгуби српски пркос, српска храброст, гдје нестаде тврди орах који ломи зубе, што изблиједи слика поносног ината?

У октобру су нови избори који ће посљедњи пут видјети „старе“ политичаре. Октобарски општи избори су посљедњи избори за читаву генерацију људи за које гласамо откад памтимо политику. У октобру 2022. више неће бити ни Шпирића ни Иванића, ни Павића ни Чавића, ни Мајкићке ни Радмановића , ни Бјелице, а ни многих других. То ће бити народна побједа, али она пирова народна побједа, тј. таква побједа да, ако себи дозволимо још једну генерацију таквих, више нас неће ни бити.

Права је туга што ће биологија, а не народ, учинити своје. Биологија је немилосрдна и њен мач свакоме дође главе. Народ баш и није такав – лако опрости, а још лакше заборави, не схватајући да тиме прави штету управо и једино себи, а посљедице те штете данас гледамо у Словенији, Аустрији, Њемачкој, Аустралији итд.

Ипак, грађани Српске ће да добију још једну шансу: иако се историја многих политичара завршава у наредних пет година, историја једног човјека неће још неко вријеме. Тај човјек је Милорад Додик, и сви ми ћемо добити прилику да не начинимо нову пирову побједу, јер ако то урадимо, упитна нам је биолошка егзистенција на овим просторима. Добићемо шансу коју не смијемо и не треба да препустимо биологији, него да је узмемо у своје руке и окончамо политичку каријеру овом човјеку.

Једна генерација уистину јесте промашена, не дозволимо да изгубимо нову генерацију. Један човјек коначно мора пасти!  

Стефан Благић