Колико су и сами новинари одговорни?

Јуче смо свједочили бијесу народа према новинару режимске Алтернативне телевизије, који је проузрокован (не)дјеловањем једног политичара испред Радио – телевизије Републике Српске. Позивајући се на слободу говора и право сваког новинара да постави питање (што се подразумијева), режимске ТВ куће су осуле дрвље и камење по градоначелнику Бањалуке, али су и позвале своје колеге да се солидаришу са њима и дају им подршку.

Став наше организације врло јасан – РТРС и АТВ нису медији и не служе за правовремено и истинито информисање јавности, него су пропагандна средства СНСД-а и служе искључиво за њихову политичку корист. Међутим, и мимо тога, политичари, који су најодговорнији за стање у нашем друштву, не смију да подстрекују и нападају новинаре, долазили они из било које медијске куће, јер је то једно од основних начела демократских и, прије свега, нормалних друштава. Иначе, ако се власти (на било ком нивоу) односе идентично лоше према новинарима, поставља се логично питање која је разлика између самих власти? Некада смо свједочили распећу новинара у стилу: „Нисам ја мушкарац за тебе“, псовање мајке и разноразне увреде, а постоји реална бојазан да данас производимо новог медијског силеџију коме гласачи кличу исто онако како се некада клицало Додику.

И поред свега тога, поставља се питање колико су и сами новинари одговорни за оно што им се дешава. Бројни су примјери када су новинари БН телевизије, Журнала, Буке и других медија доживљавали бруталне нападе (не само вербалне, него и физичке), а многим од тих напада кумовали су сами медији и новинари, који су тенденциозно пласирали информације које су им давале политичке газде. Испало је тако да су новинари који сада траже заштиту, своје колеге прозивали да су страни плаћеници, да су узимали десетине хиљада долара од „непријатеља Републике Српске“, да су терористи, издајници итд.

Данас исти они који су се подсмјехивали и „само радили свој посао“, узрокујући својим радом брутално физичко насиље које је многе њихове колеге могло да кошта живота, траже новинарску солидарност и помоћ тих истих колега. Какво лицемјерство, зар не?

Управо због тога, они не треба да се чуде што ту подршку неће добити, као што је ни сами нису давали када је то другимa било потребно.
И да, сложићемо се, политичари јесу најодговорнији. Међутим, они који за сто КМ праве прилоге о својим колегама, сносе идентичну одговорност. Ако новинарска заједница жели да буде солидарна, прво је потребно да буде искрена. Примарно према себи, а онда и према другима. У супротном, остаће подијељена онако како су и политичари подијељени – с тим што ће политичари да зарађују огроман новац у читавој тој подјели, а новинари ће остати да пишу за 100 КМ до неке нове подјеле карата.

Стефан Благић