Један од најпривлачнијих кутака у Бањалуци и овог прољећа је Дјечије позориште Републике Српске. У овом пријатном амбијенту релативно недавно је изњедрена представа „Јежева кућица“, а том ингениозном подухвату писала сам у претходном периоду. Овом приликом осврнућу се на праизведбу комада „Јунак у трегерима“, аутора Јова Чулића, о чијој сам се премијери у Дјечијем позоришту РС, заправо датуму премијерног извођења, информисала у медијима.
Стигавши у Бањалуку, за коју могу да примијетим да изгледа „памет да ти стане“, кренула сам у дјечији театар на адресу Ђуре Даничића бр. 1. На улазу који је просто био препун свијета, имала сам доста шок-среће. У моменту ми је просто дошло, да се дежурнима, који, морам тешка срца да признам, нису били у адекватном дрескоду, обратим на енглеском језику. То је код њих изазавало благу панику и црвенило на лицу и одмах су ме смјестили на једно од слободних мјеста у предивној црвено-плавој сали Дјечијег позоришта РС. Наравно да сам била у шоку, јер, иако се радило о мом трик-говорењу на енглеском, то не приличи институцији овог ранга - да госте дочекују они који су са страним језицима на Ви. На срећу, то је једина непријатност коју сам доживјела, а у остатку вечери просто сам уживала.
О представи „Јунак у трегерима“ са врло индикативном драматизацијом Весне Косец Торјанац доводи се до закључка да не постоји апсолутно добро, али апсолутно зло и те како да постоји. Филозофски, овај мој закључак није сувише значајан, но зато је далеко занимљивија Сартова импликација на сличну тему, по којој се нужно до добра долази преко зла. У реализацији овог комада, споља у обланди представе за дјецу, а суштински критиком данашњег политичког живота и дјеловања у Републици Српској и Босни и Херцеговини, највећа вриједност произлази из апсолута и што понашања личности нису директна. У томе се види огромно искуство редитеља Дубравка Торјанца који је од 1994. године умјетнички руководитељ Ђечије и луткарске сцене ХНК-а у Вараждину, док је само луткарство учио код проф. Албрехта Росера у Штутгарту. Торјанац је посебно значајан као хрватски преводилац, те члан Аситежа и УНИМА-е, као и учесник на међународним конгресима, семинарима и позоришним фестивалима у земљи и инострантву. За надати се да ће и његова докторска дисертација из театрологије са одсјека Компаративне књижевности Филозофског факултета у Загребу, под насловом „Гете пред луткарском позорницом доктора Јохана Фауса“, наћи што скорије и пред бањалучком публиком, можда баш у Дјечијем позоришту Републике Српске или на Академији умјетности у Бањалуци, гдје се већ припрема његов ангажман као професора луткарства, што ће бити изузетно благотворно за ову научну институцију која делује у оквиру бањалучког Универзитета.
Сигурно да има много атрактивнијих повода за позоришну игру и критику политичке елите од „Јунака у трегерима“, али не и богатијих заплетом који главног јунака истовремно кити медаљама и оставља гладног, што је јасна импликација на народ у Републици Српској, док главни Петао, у овом случају персонификација Додика, увијек најгласније кукуриче, чак и када је импотентан у гласу. То му, наравно, не нарушава да има прегршт кока-љубавница.
У мору сјајних креација, готово попут Камијевих „Праведника“, свакако да се највише у овом ингениозној поставци редитеља Торјанца истиче скупштина кокошки, где се кроз гласовне имитације и упечатљиве костиме Ирине Сомборац могу јасно да препознају водеће жене у скупштинама Републике Српске и Босне и Херцеговине, попут „најгрлатије“ Душанке Мајкић или „најтише“ Душице Шолаја, те Сање Вулић која је најпознатија по изјави да је Додик, у овом контексту импотентни Петао - за њу Бог. Посебно је интересатна била креација глумице која је својим херцеговачким нагласком подсјетила на Наташу Радуловић, најпознатију вјештачку Црногорку у Народној Скупштини Републике Српске. Наравно, оштром оку редитеља није промакао ни „глас неразума“, те се једна од „кокошки“ не осјећа припадницом тог сталежа, пошто је она ипак, као што би написао велики Његош, „на брду“ са којег више види, него оне „под брдом“. Наравно, овде је реч о Жељки Цвијановић која можда чак и више од Сање Вулић Петла доживљавао као Бога. Последња и претпоследња кока су можда и најинтерсантније пошто једна „брине о финансијама“, а нема баш много памети, док друга само трепери окицама и има још мање памети, али и више спретности да дуже сједи у крилу главном Петлу. Овђе је алузија на министарске Зору Видовић, која ведри и облачи финансијама мањег бх. ентитета и моју имењакињу министарску Наталију Тривић задужену за просвету и културу у Влади РС, тако да на једном месту имамо скуп „кокошки без трегера“, за разлику од главног јунака који има трегере, али до краја остаје гладан и презрен – као пас, што и јесте можда пребуквална метафора.
Да ствар до краја не буде „политичка“, кокошке на очиглед свих прогањају и исмијавају Кокана, што је опет скривени крик на прогон нашег најбољег позоришног режисера Кокана Младеновића, који уз Марчела предстаља стуб нашег друштвеног разума.
Наравно, некоме се поезија Јове Чулића може допасти, некоме не допасти, али је ријеч о врло ријетком случају гдје театрализација помаже поезији. У том смислу заслуге прије свега иду управи ђечијег театра на челу са Љиљаном Лабовић Маринковић која је имала храбрости и одважности да у Бањалуку доведе редитеља из Хрватске која је колијевка луткарства.
Ту је направљана јасна дистинкција између нове успјешне управнице и претходног, мање успјешног, иако дугогодишњег управника Предрага Белошевића, који је апсолутно био просрпски орентисан у смислу чак шовинстичком, затим антиевроспки расположен, док садашња директорица овај театар отвара свим земљама Европске уније. Жао ми је што нисам имала дуже времена да се задржим и упознам госпођу Лабовић Маринковић, но свакако се надам да ћу ти имати прилику у наредном периоду.
На крају потребно је поменути остатак ауторског тима којег чине композитор Петар Елдар, те глумице и глумци: Ана Анђелић, Ђурђа Бабић, Зорана Шуман, Александар Бланић, Слободан Перишић и Ђорђе Јанковић.
Наталија Певић Доторов