Уназад неколико седмица имали смо прилику да гледамо додатно појачавање контроле возача у саобраћају и то путем постављених камера од којих неке, поред нерегистрованих возила, биљеже и да ли је возач везан, односно да ли користи мобилни телефон.
Аутоматизација контроле возача у саобраћају (јер се елиминише људски фактор) дефинитивно представља један од начина смањивања нивоа саме корупције у саобраћају, али такође служи и за повећавање сигурности свих учесника у саобраћају. Овај потез у сваком случају треба поздравити. Међутим, постављање камера на сваком ћошку и на практично сваком путу у Српској имало би много више смисла када би се сами путеви уредили, односно пружили могућност возачима да возе кудикамо брже од тренутних ограничења, која на нашим (отвореним) путевима неријетко буду и по 30 или 40 километара на сат.
Брзи путеви, попут оне заобилазнице Брчко – Бијељина, представљају један од најбољих начина да се повећа сигурност у саобраћају и смање потенцијалне људске жртве, јер репресија функционише само до одређеног нивоа.
Другим ријечима, ако је циљ власти искључиво да повећа сигурност у саобраћају (а не да само пуни буџет од казни), онда је најбоље да донесе закон о обавезном уграђивању мачета уперених према возачима на мјесту волана и забрани кориштења сигурносног појаса. На тај начин сви бисмо возили 30 на сат, максимално, тако да саобраћајних несрећа практично не би ни било. Међутим, то се тако не ради, зар не?
Другим ријечима, оно што паралелно мора да прати појачавање мјера сигурности у саобраћају јесу (много) бољи и уређенији путеви, јер се само тако може и мора увести ред у ово поље. Тема бесмислености ауто-путева, тачније њихове економске неоправданости, већ је више пута објашњена и појашњена, па стога ни не вриједи трошити ријечи на њу. Данас Српска има око 130 километара ауто-путева, плаћених дебело преко милијарду марака. Примјера ради, изградња 19 километара заобилазнице Брчко – Бијељина је коштала око 50 милиона марака, што значи да се, угрубо речено, умјесто два ауто-пута (130км) могло изградити преко 500 километара брзе цесте.
Са додатком средстава које ће се потрошити на ауто-пут до Приједора, РС је могла покрити огроман дио своје територије добро уређеним путевима, као што је то урадила нпр. Норвешка.
Са добро уређеним путевима, ни возачи се не би више бунили због наплаћивања казни због нпр. прекорачења брзине, јер не би постојала потреба за тим прекорачењима. Наравно, увијек има изузетака и оних несавјесних возача, али због њих су казне и измишљене.
Остаје још једно питање: До које мјере ће власти у БиХ и РС покушавати да репресијом обуздају учеснике у саобраћају, а од ког тренутка ће схватити да, да би нешто узели, морају заузврат нешто и да дају. Онај ко прати дешавања у земљи, већ је сазнао да се спремају неупоредиво оштрије и веће казне за прекорачење брзине. Са тим казнама и силним камерама, власти ће једино успјети у томе да возаче у потпуности склоне са коловоза.
Рестарт Српска
