Током друге половине двадесетог вијека, Републиканска и Демократска странка у Сједињеним Америчким Државама потпуно су промијениле ставове које се тичу абортуса у овој земљи. Док су се, рецимо, седамдесетих година прошлог вијека демократе ужасавале и активно бориле против права на абортус, подржавајуће ставове хришћанске цркве, републиканци су се залагали за ова права. Након мање од пола вијека, ставови партија су потпуно измијењени, па се тако данас, нпр. демократе представљају као „задња линија одбране“ права на абортус.
Нешто слично се дешава са политичким партијама у модерним либералним демократијама у Европи, а тамо интензивно свједочимо у посљедње двије године. Док су странке лијевог центра некако традиционално биле стуб одбране људских права, од Велике Британије до Аустрије, али добрим дијелом и источноевропским земљама у постсоцијалистичком периоду, чини се да се ситуација драстично мијења. Са друге стране, док су десничарске партије традиционално биле конзервативне и спремне на компримис по питању људских права, у посљедње двије године све чешће можемо да чујемо да се баш ове партије позивају на људска права. Поставља се питање зашто је то тако и шта је узрок промјене?
Јасно је да су стране замијењене на почетку пандемије. Прва карика у ланцу промијена видјела се на протестима и побунама против принудног затварања. Вође побуна у цијелој Европи биле су десничарске странке, које су затварања доживјела као кршење темељног људског права – права на слободу кретања. Либералне и странке лијевог центра (популарни „љевичари“) су дуго времена његовали културу одбране овог људског права, али су се овог пута нашли на супротној страни, оправдавајући своје ставове могућем ширењем заразе. Поједностављено, привремену суспензију људских права бранили су здравственим разлозима.
Међутим, ово је био само почетак, јер је читава ескалација сукоба досегла врхунац са процесом вакцинације. Поново су странке лијевог политичког спектра заговарале принцип обавезне вакцинације становништва (неке демократске владе су чак и увеле ову обавезу), док су се десничари позивали на људска права заговарајући право на слободу избора вакцинисања. У строго политичком-филозофском смислу, њихов аргумент је потпуно валидан, јер је обавеза држава и влада била да набави вакцине, али такође и да остави грађанима могућност да слободном вољом одлуче да ли ће се вакцинисати или не.
Треба истаћи да су, у смислу толеранције, љевичари своје ставове базирали на потпуној искључивости слободе избора и нису остављали мјеста за толерисање супротних ставова и бројних аргумената. Док је овакво понашање некада било карактеристично за десничарске партије, чини се да се данас већи степен толеранције појављује управо код ових партија, док се већи степен искључивости полако али сугурно пришива „љевичарима“. У томе, наравно, велики утицај има и медијска пропаганда. Управо нам пропаганда говори да они који свјесно или несвјесно заговарају кршење људских права стоје на линији одбране либералне демократије, што је потпуно нетачно. Свијет се убрзано мијења и поставља се питање да ли се мијења на нешто первертирано или на нешто боље?
Закључите сами.
Стефан Благић