Како спријечити изборне крађе?

Сви, или готово сви актери на политичкој сцени у Босни и Херцеговини, сагласни су да је Изборни закон БиХ који је тренутно на снази анахрон и пун мањкавости, а самим тим и да је сазрело вријеме за његову дораду/измјену. Велики степен сагласности постоји и око начина мијењања изборног законодавства, али постоје и несугласице, због којих, како сами тврде, још увијек не може доћи до усклађивања ставова.

Међутим, на страну приче око хрватског члана предсједништва које ће на крају ионако морати да се усагласи првенствено у ФБиХ. Хајде да видимо шта се може учинити у техничком смислу, како би се спријечиле изборне малверзације.

Мртви (не) гласају

Једна од битних замјерки је „гласање мртвих“ на изборима и сређивање бирачких спискова. И док ће се на бирачким списковима у сваком случају наћи одређен број мртвих (бирачки спискови се закључују 45 дана прије избора, а јасно је да људи умиру и у том периоду), много већи проблем је када се преминули на дан избора појаве на списку оних који су обавили своју грађанску дужност. Како и сами знате, институције БиХ су се до сада и саме правиле мртве, па нису ометале овакве процесе, али готово и да нису ни истраживале малверзације.

Наведени проблем се рјешава врло једноставно. Наиме, како и сами знате, када прије избора уђете на сајт ЦИК-а, можете провјерити на ком бирачком мјесту сте уписани за гласање. Када упишете име и презиме, као и ЈМБГ, ЦИК вам избаци тачно мјесто на којем је предвиђено да гласате. Зашто би онда био проблем да ЦИК исто тако након избора, уписом имена, презимена и ЈМБГ, на свом сајту избаци само информацију да ли сте гласали или не. Тако ћете и ви, ваше комшије, рођаци и др. моћи да провјерите да ли сте гласали, односно, ако нисте, да ли је неко гласао умјесто вас и на тај начин транспарентно докажете евентуалну изборну превару.

Прелетачи

Сви ћемо се сложити да су прелетачи један од најозбиљнијих проблема, не само у незрелим демократијама попут наше, него и у демократијама западноевропских земаља. И док велики број људи сматра да је за рјешење овог проблема потребно освојене мандате повјерити партији, не постоји ништа друго што би највеће партије (у првом реду СНСД, СДА и ХДЗ) више вољеле. Повјеравање мандата партијама би учинило огромну услугу ионако партократском начину владања, а лидере партија учинило потпуно недодирљивим, јер би концентрисало још више моћи (ако је то уопште могуће) партијама и њиховим руководствима. Свако ко би и помислио да дигне глас против неке одлуке, ма колико она била погрешна, нашао би се на удару партијске олигархије и вјероватно био смијењен. Тиме би се зацементирала и додатно оснажила позиција највећих партија у земљи, док би се истовремено институције додатно срозале, јер би једина институција постала сама партија.

Ипак, постоји још једно рјешење које се, између осталог, примјењује и у Аустрији. Размислите на тренутак, у ком периоду се дешава највећи број „прелета“, односно мијењања партијских дресова? Да, непосредно након избора. 4/5 прелетача се на овај корак одлучи унутар неколико мјесеци од завршетка избора. У Аустрији су одлучили да законом забране мијењање партијског дреса 8 мјесеци након одржавања избора и направили су добар и учинковит корак. Нешто слично би се могло урадити и у БиХ.

Од члана бирачког одбора до посланика

Свима су познати случајеви из Зворника на општим изборима 2018., гдје су поједини посланици и власти и опозиције на својим листама освајали од 98% до 100% преференцијалних гласова. Како то није могуће, чак ни у Сјеверној Кореји или Кини, кристално је јасно шта се десило: након завршетка гласања, послије 19 часова, чланови БО закључали су се у просторији и свако је на својој листи испуњавао преференцијалне гласове за посланика са којим је договорена крађа. То, наравно, није случај само са Зворником, него и са бројним другим дијеловима како Републике Српске, тако и остатка БиХ, а за рјешавање ових видова крађа постоје бројна рјешења која имају своје предности и недостатке.

Скенери су општеприхваћено рјешење, не само за контролу преференцијалних гласова, него и за само бројање гласова. Скенери и јесу само контролни механизам јер, уколико се упостави да се резултати ручног бројања и резултати са скенера не поклапају, онда се поново приступа ручном бројању, али се може законски уредити да се то врши на другом мјесту, односно централном мјесту јединице локалне самоуправе предвиђеном за бројање гласова. Скенери такође имају ману, јер се изузев гласачких листића на којима се бирају предсједници, чланови предсједништва и начелници, не би могли употребљавати због гломазности папира, односно техничке немогућности скенера да „прегледа“ нпр. кандидатске листове за кантоналне скупштине.

Поред скенера, постоји и могућност уписа броја кандидата за које сте гласали на гласачком листићу, па се, у том случају, не би могло вршити дописивање преференцијалних гласова, односно, ако и би, листић би аутоматски постао неважећи. Ако на гласачком листићу упишете, нпр. број три, онда је три број преференцијалних гласова које ћете додијелити на одређеној кандидатској листи. Мана овог приједлога је што је исувише компликован, па би се, без икакве сумње, на почетку дешавале бројне (не)намјерне грешке.

Трећи модел јесте увођење блокираних листи, односно могућности да се на гласачком листићу може гласати само за политичку партију, а онда посланици по унапријед утврђеним редним бројевима (почевши од првог па до посљедњег) добијају мандате. Вјеровали или не, иако се ово чини као још једна изузетно добра позиција за саме странке, странке ипак на овакву измјену не би пристале из простог разлога јер се воде логиком да кандидати који су слабије пласирани на утврђеним листама неће имати мотивацију (из разлога што немају шансу за пролазак) да раде, односно скупљају гласова за партију, па би партије у коначници добијале мање гласова него овако.

На крају, постоји и могућност да листе остају онакве какве су сада, али да се максимални број преференција ограничи на један, односно да се може гласати искључиво за једну партију, односно једног кандидата.

Потпредстављеност

Јасно је да важећа Сент Лагијева изборна формула преферира мање политичке партије, па се тако у теорији може десити да, ако се у некој изборној јединици дијеле три мандата, прва партија добије 100 000, друга 35 000, а трећа 34 000 гласова, све три партије добију по један мандат, иако је прва странка освојила значајно већи број гласова од осталих. Јасно је да због тога постоје компензациони мандати који, макар ђелимично исправљају „неправду“, али исто тако је јасно да су компензациони мандати посебно проблематични због тога што у скупштине могу да уђу они за које народ није ни гласао, односно које народ не жели. Са друге стране, Донтова метода подразумијева дијељење освојених гласова са 1, 2, 3, 4…, умјесто Сент Лагијеве која подразумијева дијељење са 1, 3, 5, 7… Промјена изборне формуле би донекле пружила праведнију распођелу мандата, која би, додуше, више ишла на руку већим странкама.

Независни кандидати и бирачки одбори

У прошлости се дешавало да се возачи неких предсједничких кандидата кандидују за функцију предсједника Републике Српске. То није рађено без разлога, јер је странка чији је кандидат учествовао у изборној трци рачунала на већи број мјеста у бирачким одборима, а посљедично на већу контролу изборног процеса. Међутим, иако не формално, то представља суштинску злоупотребу изборног процеса, готово као и куповина бирачких одбора одређене политичке партије која се само кандидовала на изборима, али нема амбицију да активно учествује у борби за мандате. Тако имамо процват новорегистрованих политичких партија сваке године пред саме изборе, а мјеста у БО се као на аукцији, продају најдарежљивијем понуђачу.

И док парламентарне странке сматрају да се тај проблем рјешава искључиво тако што ће се њима повјерити много већа квота за мјеста у БО од непарламентарних странака, то суштински смањује могућност процесне контроле новоформираних партија које имају искрену жељу да учествују на изборима. То значи и већу гаранцију парламентарним странкама да ће остати у парламенту, а независне кандидате и нове странке гура у веома неизвјесну изборну утакмицу, што за посљедицу има много мањи ниво демократије него што је сад.

Проблем новоформираних странака могао би се ријешити тако што би се подигао број потписа које нова политичка партија треба да скупи да би се регистровала на изборима. Наиме, у РС предвиђено је минимум 500 потписа за регистровање политичке организације, у ФБиХ само 50, а рецимо у Србији 10 000. Када би се овај праг и у БиХ повећао на минимално 5-6 хиљада потписа, а да при томе суд темељно контролише исправност и валидност скупљених потписа, могућност стварања неозбиљних партија би се драстично смањила, ако не и укинула.

Функционерска кампања

Свједоци смо масовног „свечаног“ отварања нових мостова, дионица аутопутева, новоизграђених саобраћајница и сл. баш у оном мјесецу изборне кампање или највише пар мјесеци прије тога. Готово искључиво отварањима присуствује сам врх власти, који се хвали својим „страначким“ успјесима који су плаћени новцем пореских обвезника. То представља класичан вид функционерских кампања, гђе се државни ресурси злоупотребљавају и подређују страначким интересима. То је оно што се не би смјело дешавати од расписивања избора до завршетка изборне ћутње, али код нас није, или бар није експлицитно законом забрањено. А требало би. Исто као и могућност кандидатуре некога са вишег на нижи ниво власти, који при томе нема никакву аспирацију да обавља посао за који се кандидовао. Тако константно имамо министре и посланике који се кандидују за одборничка мјеста и тако де факто лажу и обмањују народ који излази на изборе. То треба уредити на начин да и ови посланици и министри имају право да се кандидују нпр. за одборничко мјесто у Дервенти или Бањалуци, али да при томе, уколико прођу, морају на том нивоу власти и остати или им се у супротном забрањује кандидатура и обављање функција у периоду од минимално четири године.

Умјесто краја

Оно што би дефинитивно било једно од најбољих рјешења, јесте увођење камера на бирачким мјестима и пренос уживо изборног дана, али тешко да се то у овом тренутку може очекивати јер расположење политичких странака дефинитивно не иде у овом правцу. Питате се зашто?

Управо због тог питања није могуће комплетан изборни процес уредити само изборним законом, него би требало мијењати и неке друге законе, а поготово кривични закон, те увести озбиљније затворске казне без могућности претварања затворских казни у новчану накнаду. И док и ова промјена нема смисла уколико правосуђе не функционише, довољно ће бити да се примијени на једну или двије особе, па ће и свако други ко помисли на изборне малверзације двапут размотрити ту могућност. Један кривотворени глас – пет година робије.

пише: Стефан Благић