Проблем корупције у саобраћају је опште познат свима, сви то знају и готово сви су ради да дају и/ли приме мито у одређеним условима кршења закона у саобраћају. И полиција и возачи. Возачи се воде логиком „можемо ли се договорити“, јер је „договор“ увијек бољи од казне која пријети, а која поред новца подразумијева и одузимање возачке дозволе. Саобраћајним полицајцима „договор“ одговара јер им то може донијети и по неколико дневница на ионако осакаћену плату.
Јасно је да је овај проблем, не само један од најозбиљнијих, него и један од најопаснијих и у људском и у финансијском смислу. У људском, јер се пребрзом вожњом и непоштовањем саобраћајних правила угрожавају животи свих учесника у саобраћају, а финансијском јер неријетко казне које треба да буду уплаћене држави заврше у приватним џеповима.
Оно што је најзанимљивије је чињеница да се до дана данашњег није озбиљно ухватило у коштац са наведеним первертираним обликом понашања па се оно данас схвата као скоро нормалан образац. Просто „јер је тако лакше“.
Како да се овоме стане у крај?
Ми рјешење видимо као крајње једноставно и нешто што није непознато у пракси.
Наиме, при МУП-у или некој другој институцији требало би да се образује тијело од неколико људи (подразумијева се, били би у цивилу), који би имали овлаштења да намјерно прекораче брзину или почине неки други саобраћајни прекршај и то на мјесту гдје је предвиђен радарски или било који други вид саобраћајне контроле. Након што саобраћајна полиција заустави аутомобил којим управљају полицајци у цивилу, они би наравно покушали да избјегну плаћање казне и покушали би да дођу до „договора“. Уколико би саобраћајни полицајац пристао на договор и одредио „тарифу“ која би му се морала платити (у преводу покушао да узме новац односно мито), полицајци у цивилу би у том тренутку поступали по службеној дужности и приводили корумпиране припаднике МУП-а.
За први овакав прекршај предвиђена санкција би била мјесечна суспензија и одузимање бенефицираног радног стажа. Ово друго је посебно интересантно и болно, па би, поготово они полицајци којима се радни вијек ближи крају, били изузетно опрезни и дисциплиновани, јер би били свјесни посљедица које носи девијантно понашање.
Уколико би исти припадник МУП-а и други пут био ухваћен приликом узимања мита, морала би да слиједи и затворска казна, као и отпуштање са посла. По аутоматизму.
Овакве акције би морале да се спроводе у строгој тајности и свега неколико пута годишње, по различитим регијама Републике Српске. Да, неколико пута годишње је сасвим довољно, а објаснићу и зашто.
Наиме, поред финасијског аспекта (мого је јефтиније да се овакве акције раде неколико пута годишње него свакодневно), ту је и психолошки аспект – страх, који је много моћнији у оваквој ситуацији.
Примјера ради, слична ствар је раније рађена по великим градовима Европе, када је нпр, за потребе читавог града, Лондон био покривен са огромним бројем камера, од којих је само 10 одсто било функционално. Наравно, онај ко се спрема да почини неко недозвољено дјело, а види камеру, не може да зна да ли је то баш она камера која функционише или не.
Исти систем је и са контролом саобраћајне полиције, јер, ако ће се већ акције спроводити у тајности, полицајци неће моћи да знају да ли се у баш оном возилу које су зауставили налази контрола њихове контроле или не.
Циљ је да се путем предложених мјера елиминише девијантно, корумпирано понашање уз минималан трошак. Овакво рјешење у потпуности испуњава тај циљ.
Стефан Благић