Ревизорске институције у Босни и Херцеговини основане су 2000. године и у потпуности прате уставну структуру земље, а њихов циљ је заштита и провјера трошења новца пореских обвезника од стране институција власти, као и олакшавање парламентарне контроле извршне власти. Ревизорски извјештаји омогућавају и могућу судску реакцију на неодговорно трошење јавног новца.
Темељни проблем код ових извјештаја је неусвајање закључака и препорука (од стране институција власти) које констатују ревизори.
Упроштено, ако нека институција Републике Српске на располагању има 100 конвертибилних марака, а потроши 150, ревизор има дужност провјерити и утврдити ту неправилност, а у неким случајевима поднијети и пријаву правосудним или полицијским органима због неовлаштеног трошења новца грађана. То практично значи да новац није трошен у складу са законом.
Главна одлика политичке позиције ревизора је њихова независност, што прије свега значи независност од извршне власти и парламентарне већине у земљи. Или би макар тако требало да буде.
У Републици Српској то није случај. Некадашњи главни ревизор РС Бошко Чеко ономад се жалио како трпи политички притисак носилаца власти. Док је тада притисак био латентан, данас је он и више него манифестан, што свједочи случај Душка Шњеготе и Милорада Додика. Иако институција Предсједника РС нема ама баш никакве уставне и законске надлежности у погледу смјене главног ревизора, то није сметало Милораду Додику да Шњеготи јавно запријети смјеном. Поред тога што власти Српске често потпуно занемарују препоруке ревизора, овог пута су отишли и корак даље, па су кренули јавно да пријете, само зато што им се неки извјештај ревизора није свидио.
Зашто им смета извјештај?
У извјештају Главне службе за ревизију констатовано је да се Влада Српске задуживала, а да те кредите у евиденцији/књижењу није приказивала, да је „испарио“ новац из Банке Српске, да су се репрограми петомилионског дуга Јавног сервиса Српске одобравани путем једне бјанко мјенице, а да је буџет у фискалној 2016. по извјештају ревизије забиљежио дефицит од 175 милиона марака, иако је Влада рекла да је минус у буџету био 45 милиона (што је такође катастрофално).
Постављамо сљедеће питање: Ако сваки грађанин Српске може потрошити само онолико новца колико има на располагању, зашто се Влада бахати и троши много више новца него што има? Зашто правила која важе за грађане не важе и за Владу РС?
Ако Душко Шњегота због свог извјештаја мора да трпи оволики политички притисак само зато што је констатовао неправилности у финансијском пословању извршне власти, какав тек притисак трпе обични грађани запослени у јавном сектору?
Зато дајмо подршку Шњеготи, јер сви смо ми Шњегота!
Стефан Благић