Избори у Приједору, посљедице и питање како даље

На недавно одржаним изборима за градоначелника Приједора убједљиво је побиједио кандидат СНСД-а са освојених око 13.500 гласова или 53%, док је кандидат опозиције освојио око 10.500 гласова или око 41%. Уколико знамо да су ово поновљени избори за градоначелника и да је прије само годину дана кандидат СНСД-а освојио око 15.000 гласова, док су са друге стране два опозициона кандидата заједно освојила око 18.500 гласова, онда је побједа кандидата СНСД-а још већа. Он је добио око 1.500 гласова мање него прије годину дана што је потпуно очекивано, јер се ради о поновљеним изборима на којима увијек изађе мање гласача за око 10-20% него када се ради о редовним изборима. Дакле, кандидат СНСД-а је добио све гласове страначке машинерије и коалиционих партнера.

Са друге стране, кандидат опозиције је добио око 8.000 гласова мање, што је скоро половина гласова од збира гласова који су прије годину дана имала два опозициона кандидата.

Шта нам још ови резултати говоре? Говоре нам да СНСД има убједљиво најјачу страначку инфраструктуру. Мањак од 1.500 гласова у односу на изборе од прије годину дана је губитак од око 10% и искључиво је посљедица чињенице да се ради о поновљеним изборима. Они су, дакле, задржали и анимирали сво своје бирачко тијело у овом граду. Овај став појачава чињеница да је бивши градоначелник морао да поднесе оставку због велике афере. Дакле, та афера уопште није уздрмала оне гласаче који гласају за СНСД. Са друге стране, скоро за дупло мањи број гласова који је освојио опозициони кандидат у односу на изборе од прије само годину дана говори нам да у опозиционом бирачком тијелу нешто није у реду.

Шта се у ствари десило? Десило се то да они гласачи који прије свега гласају за СДС и ПДП и опозиционо су оријентисани нису гласали за кандидата ДНС-а јер ову партију не перципирају као партију која је опозициона. ДНС је у Приједору јако дуги низ година владајућа политичка партија, такође заједно су са СНСД-ом учествовали у формирању власти преко тринаест година и као такви нису препознати као дио опозиције од стране опозиционих гласача.

Такође, локални односи међу партијама су такви да постоје спекулације да је одбор ПДП-а отворено подржавао кандидата власти и СНСД-а. Да у овим спекулацијама има истине свједочи и чињеница да је управо ових дана одбор ПДП-а и распуштен и да је ова партија у процесу формирања потпуно новог одбора у Приједору.

Када се све сабере и одузме јасно је да су опозицоне партије донијеле потпуно погрешну процјену да би кандидат ДНС-а могао да уједини све опозиционе бираче. То је била катастрофална грешка јер на терену није било такво расположење народа. Да ли би била много боља опција да је, рецимо, СДС дао свог кандидата кога би ДНС подржао и да ли би у том случају подршка ДНС-а била безрезервна и да ли би ова партија уопште пристала на такву ситуацију, у овом тренутку су само нагађања и хипотетичко размишљање на које никада нећемо добити одговор.

Шта из свега овога опозиција у Републици Српској може да научи. Може да научи прије свега да је направљена грешка на самом почетку када је ДНС прешао у редове опозиције и када је од стране опозиционих политичара био примљен и прихваћен објеручке. Дакле, све им је било опроштено и преко њиховог учешћа у власти од преко 13 година се олако прешло. Довољно је било да се једног дана пробуде и да кажу да прелазе из власти, чије су ресурсе у великој мјери користили како би јачали своју партију и инфраструктуру, и да их опозициони политичари прихвате у своје редове као да су се са њима борили претходних тринаест година колико су били дио власти. Међутим, народ није преко ноћи прихватио овај прелазак. Став народа се најбоље осјетио на митингу опозиције у Бањалуци када је Ненад Нешић био извиждан од великог дијела грађана. Али ова порука није била довољно јака да би је у опозицији и схватили. Био је потребан случај у Приједору, гдје је опозиција имала велику шансу да зада нови ударац власти и да након избора у овом граду има у својим рукама три највећа град у РС, што би у сваком случају имало јако велики утицај пред изборе сљедеће године. Овако је једна велика прилика пропала јер је донешена погрешна процјена.

Оно што опозиција мора да уради у сљедећем периоду јесте да пронађе нови начин односа и функционисања са ДНС-ом. Потребно је да ураде оно што нису урадили у октобру прошле године када је ова партија прешла у редове опозиције. Опозиција је на ДНС гледала користећи се само једном математичком формулом а то је сабирање. Они су само посматрали снагу ДНС-а, колико има посланика и колико је гласова ова партија освојила на локалним изборима прошле године. Међутим, у математици постоји још једна операција која се зове одузимање. Ову операцију су у опозицији потпуно занемарили. А она гласи да опозициони бирачи нису прихватили преко ноћи прелазак ДНС-а у редове опозиције и да се са овим потезом опозиционих политичара не слажу.

У овом тренутку је потребно дефинисати нови однос у опозицији између старе опозиције којој припадају СДС и ПДП и нове опозиције којој припадају ДНС и СПС. Најбоље рјешење би било да „стара“ опозиција има свој пут и своју причу која је ишла у оном смјеру као и до сада. Да ове двије партије са још неколико мањих опозиционих и партија и покрета заједно формирају опозициони блок који не мора да значи да иду и у једној колони и са једном листом. Нека у овом блоку иду са двије-три листе, али да се не мијешају са „новом“ опозицијом која треба да направи своју причу и своју листу, гдје такође не значи да и они нужно морају да иду на изборе са једном листом, и у том блоку могу да се опредијеле за двије листе, једну ДНС и другу СПС листу. Ово би био најпоштенији могући приступ према бирачима који опозиција у Српској може да има у овом тренутку. И у овом случају би односи у опозицији били јасни и не би било преваре нити евентуалног оптуживања ко коме доноси или односи гласове. Сви би се борили за гласове на изборима и јасно би се знало ко има колико повјерење у народу. Након избора, уколико би „стара“ и „нова“ опозиција имале довољан број посланика да у Народној скупштини РС формирају власт, они би и требали да је формирају и проблем би био ријешен.

Једини проблем који би могао настати би се односио на инокосне функције. Односно, тај проблем би гласио да ли би „нова“ опозиција (ДНС и СПС) подржала кандидате „старе“ опозиције за инокосне функције, тј. да ли би били спремни да подрже кандидате опозиције и тиме жртвују дио своје снаге због интереса цјелокупне опозиције. Јасно је да би подршка кандидатима СДС-а и ПДП-а донијела штету ДНС-у и СПС-у јер би дио својих бирача одвукли према овим партијама. Али са друге стране уколико би избацили своје кандидате за инокосне функције то би имало позитиван утицај на резултат ових партија али би ослабило повјерење у опозицији и умањило би шансе опозиционих кандидата на изборима. Међутим, који би био интерес и ДНС-а и СПС-а да подрже кандидате СДС-а и ПДП-а? Интерес би био у томе што њихови кандидати не би имали никакве шансе да добију на изборима што је свима јасно. Они би само донијели штету за опозицију и велику корист за власт, тако да би то у великој мјери утицало и на чињеницу да ДНС и СПС нико и не схвата као опозицију већ као партије које се не боре свом снагом против власти, већ чак и напротив, управо играју за власт и представљају лажну опозицију. Ово би од њих додатно одбило све оне потенцијално њихове гласаче који су заиста опозиционо опредијељени, а са друге стране они гласачи који дају подршку власти, сасвим сигурно неће гласати ни за ДНС ни СПС. Дакле и ДНС и СПС се налазе у таквој ситуацији да морају да подрже опозиционе кандидате.

Да у нашем изборном систему постоји двокружни систем онда би сасвим логично и очекивано било да и ДНС и СПС имају своје кандидате за инокосне функције. Ови кандидати би, опет, сасвим логично, повукли саме листе које би оствариле бољи изборни резултат. Међутим, у тренутно постојећим правилима игре и постојању само једног круга, јасно је да они кандидати који имају неколико одсто подршке и немају никакве шансе да буду изабрани, додатно губе гласове уколико се кандидују на изборима. Јасно је да би и ДНС и СПС морао добро да размисли да ли би изашли са својим кандидатима за инокосне функције и колико би им то био мач са двије оштрице.

Велизар Антић