Драги дневниче, данас сам раскинула своју дугогодишњу везу. Морам ти признати да се јако бојим шта ћу сутра. Када се сјетим почетка поново ми се врате све емоције на тренутак. Висок, згодан, наочит, свијетлих очију. Појавио се на тенковима ЕУФОР-а, и за мене, тада у емотивном и физичком растројству, имао улогу правог спасиоца.
Мислила сам да ће ме заштитити. То је и радио, барем сам ја мислила да је радио. Када сам била најнеутјешнија, причао ми је. Причао ми је о томе како морам бити јака, како морам да издржим. Завео ме, када сад мало боље размислим, и страхом. Рекао ми је да ме не воле, да ми желе зло. Ја сам му вјеровала, био је у праву, то ти морам признати.
Поставио се као очинска фигура, а мени се створио осјећај сигурности. Требао ми је новац, а он га је омогућио.
Драги дневниче, прије неког времена сам схватила да је лагао. Требало ми је да прихватим истину, дуго ми је требало. Постало ми је сумњиво када је требало да напредујем, а умјесто мене и на мој рачун, напредовао је он. Новац који је био за мене ми је присјео. Касније сам сазнала да новац није зарадио, већ узео од мене саме, а мене задужио код ММФ банке. Преварио ме је, а ја сам му вјеровала. Све сам више сиромашила, а њему није било довољно, узимао је још. Дијелови мене су ме почели напуштати, одлазити изван мојих граница, бесповратно. А он је и даље лагао да је мени најбоље, да никоме није боље него мени.
Почео ми је пјевати. Мој сада све јачи страх је одагнао пјесмом, хитом “Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине” . И даље сам мислила да је то права љубав. Био је главна звијезда у проводима, а ја сам мислила да цвјетам поред њега.
Јуче сам схватила све. Он ме не воли. Он ме само користи.
Данас сам раскинула своју дугогодишњу везу, али све више схватам: има живота и послије њега.
Твоја Република Српска
И.М.
