ГОДИНА ПРОЂЕ, ’92 НИКАД!

Политички процеси у БиХ, двије деценије након рата, добили су карактер кружног кретања између комеморација, обиљежавања и «реаговања». Оспоравање права другом и тражење признања за властито егоцентрично (под плаштом етноцентричног) дјеловање образац су функционисања овдашњих политичких елита. Међутим, код нас је једно сасвим јасно – дефинитивно признајемо циклични ток људске историје и вјерујемо у став да се историја понавља. Чини се, историја се понавља оним народима и оним друштвима који желе да је понове. Нама су, логичким слиједом гледано, догађаји из блиске прошлости поодавно прохујалог 20. вијека и даље непрежаљени. Једина агенда коју БиХ може усвојити, а да је при томе и проводи је «кризна агенда». Већ на почетку сваке године јавност се бомбардује «кризом» око 9. јануара и она траје, како видимо читав мјесец, а ако нема ништа друго прелије се и у фебруар. Шта више, ове године су се домишљати визионари досјетили да наше историјско искуство обогате и ревизијом пресуде донесене прије пуних 10 година. Повратак у историју је изгледа врхунски домет безидејне, аутистичне и недобронамјерне политичке елите. Убрзо након тога долази и 1. март. Прича тече исто, са истим актерима и истом публиком. Тако сигурни и наоружани «темама» чекамо прољеће. Оно нам не доноси нову животну енергију, већ нове синтетичке кризе и поводе за оспоравање, етикетирање другог и другачијег (Добровољачка, Тузланска капија, 22. мај итд). Вјерни трабанти изградње бесмисла, «слободни», мање слободни и неслободни медији након тога најављују «врело љето» под којим се подразумијева 11. јул, 4. август и сл.), а послије тога и «врућу јесен» која кључа на тачкама: 24. октобар, 21. те 25. новембар. Нова година служи да означи крај једног циклуса и да нас оптимистично уведе у почетак другог, увјеравајући да је битно другачији од претходног.

Из свега је јасно да политичке елите преко својих «легитимних» експонената (лидера), умјесто конкретних дјела у садашњости и планова за будућност, нуде реверзибилан процес бесмисла, лишен суштинског садржаја и реалног основа. Такав процес служи једино прикривању и детематизацији околности које свакодневно утичу на појединачне животе. Раст јавне задужености, смањење плата (у приватном и реалном сектору), срозавање животног стандарда, наставак понижавања радника и незапослених кроз криминалне и коруптивне активности итд. одавно су постали маргинални чинилац јавног дискурса. Посљедице свега набројаног већински дио друштва најбоље осјети, или ипак не осјети, под утицајем медијске конструкције «напете» свакодневице. Сувишно је чак више и замарати се, па и указивати на оволику количину апсурда. Већина политичара, али и других јавних личности, игра једну примитивну игру, патећи од синдрома увријеђене стрине, а не чини апсолутно ништа из «описа» својих дужности, осим новог начина јавне комуникације – реаговања на све и свашта. Томе се свесрдно придружују и свеупућени аналитичари и квазиинтелектуалци. Феномен реаговања постао је вјештачко медијско средство за продукцију «новости». Оно је најбољи показатељ кризе истраживачког новинарства која је кулминирала када су појединци и њихове изјаве постале главне и доминирајуће вијести, а реаговање њихов покретачки и стваралачки механизам. Међутим, то је тек успутни проблем којег овдје помињемо у сврху расвјетљавања социјалне стварности и маркирања медија као врло важних и одговорних саучесника у друштвеном злочину par excellence.Ријетки појединци, на свим «странама», који нешто раде у корист друштва су представљени као фактори сметње, проневјериоци «националних интереса», пријети им се уклањањем из јавног живота и лијепе етикете сваке врсте.

Вријеме неупитно пролази и не ради за нас, људи старе, природни циклус тече. У БиХ је вријеме одавно стало. Чини се да је календар још на 1992. години, а да умјесто мјесеци протичу «кризе». Дневна политика се овдје своди на опонашање 1992. и њено понављање, којем се крај још ни не назире. У међувремену, овај простор напуштају једни, други, трећи и остали, остављајући га на немилост, у правилу, мање способним и изопаченим појединцима и њиховим породично – «пословним» клановима. Требамо сви бити свјесни да се између онога што се јавно «дешава» у БиХ воде неки, углавном, тужни животи за већину становника, загорчани бахатим односом државе према друштву, у којем је тој већини оспорено право на егзистенцију, личну срећу и живот. Боље ће бити, чини се, када процес биолошке редукције одради своју улогу, како то примјети један мислећи млади човјек. Мада, и ту треба бити опрезан, јер дјеца се у неком периоду живота често угледају на своје родитеље. Саркастично речено, овдје је породица светиња (која се као таква не преиспитује), а чије се материјалне и духовне вриједности насљеђују. Обичном посматрачу, слушаоцу, гледаоцу, након неколико дана проведених крај телевизијских екрана, намеће се утисак да смо у некој врсти незваничног ванредног стања. Само још да га прогласимо, па (не)мирна Босна?

РеСтарт Српска