Кандидатске карте за највише изборне позиције у политичком систему Републике Српске и БиХ још нису отворене, нити од стране власти, нити од стране опозиције. И док у редовима владајућих партија за сада баратају са два имена: Синиша Каран за предсједника РС и Милорад Додик за члана предсједништва, у опозиционим редовима, како сада ствари стоје, једини „сигуран“ кандидат је Младен Иванић, почасни предсједник ПДП-а.
Ипак, да ли ће Иванић ићи на кандидатуру за члана предсједништва БиХ или предсједника Српске још није сигурно, али нешто изгледнија је ова друга опција. Уколико тако и буде, опозициони кандидат не би требало да има превише проблема, поготово с обзиром на чињеницу да је Каран релативно анониман широј и мање упућеној јавности и да, изузев мјеста предсједника Комисије за спровођење референдума, није имао никакве битније улоге у политичком животу Српске.
Прави проблеми по опозицију би настали у случају кандидатуре Милорада Додика за члана предсједништва БиХ, јер он нема достојног политичког опонента из редова етаблираних политичких партија, али има из непартијског миљеа.
Наиме, у том случају, када би се гледало „изван кутије“, најбољи кандидат којег би опозиција могла истурити је ван сваке сумње генерал Миломир Савчић, тренутно предсједник Борачке организације Републике Српске! Савчић, као човјек без мрље у својој биографији, био би итекако опасан противник по Додика, јер је то човјек који испуњава неколико елементарних услова:
- једини је у могућности да обезбиједи национално јединство српског народа
- има потребно и политичко и професионално искуство за обављање тог посла
- имао би снажну подршку свих категорија у друштву, а понајвише би амортизовао оне радикално - националне СНСД-ове гласаче и избио им главни аргумент из рукава – аргумент тзв. издајништва
- часно и храбро је бранио свој народ током рата
- као што је већ речено, генерал Савчић нема нити политичке нити било које друге мрље у својој биографији
Од свега наведеног, најзначајнији су први и трећи фактор.
Јасно је да изузев некога ко има снажан ауторитет изграђен у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату, не постоји човјек који у оваквој констелацији политичких односа може повезати све Србе западно од Дрине и на тај начин успоставити национално јединство српског народа. У маркетиншком смислу, Савчић би омогућио тупљење оштрице коју ће СНСД највише експлоатисати у предизборној кампањи, а то је називање опозиције издајницима и „Бакировим Србима“. Јасно је да се генерал Војске Републике Српске не би могао тако називати, а посебан би парадокс био када би га један/неки ратни профитер називао Бакировим Србином.
Да ли ће опозиција бити мудра и одиграти тактички ову утакмицу, сазнаћемо убрзо.
Стефан Благић