Да ли тоне наша лађа?

Да ли тоне наша лађа?

Да ли тоне наша лађа?

Уназад неколико седмица, свједочимо можда и најозбиљнијим најавама српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика о доношењу аката о једностраном институционалном прекиду са државним нивоом, тачније, повлачењу одређеног броја сагласности које је Република Српска у прошлости дала и тиме пренијела сопствене надлежности на бх. ниво.

Додик се у својим намјерама позива на „изворни Дејтон“, односно Дејтонски споразум са краја 1995. године, којим се, између осталог, успоставила уставно-правна конструкција БиХ. У „изворном Дејтону“, ентитети су имали много јачу институционалну позицију, док је државни ниво одражавао благу заједницу коју су неки теoретичари називали и конфедерацијом. Од тада па до данас, на БиХ је пренесено толико много надлежности, да се данас слободно може констатовати да се ради о асиметричној федерацији.

И док је тачна констатација да је један број надлежности наметнут од стране високих представника, мора се признати да је исто толико надлежности, ако не и више, пренесено уз сагласност представника из Републике Српске. Многе посебно важне надлежности попут индиректних пореза, оружаних снага итд. пренесене су уз потпуну сагласност институција и представника РС. И ту долазимо до кључног проблема у Додиковим најавама.

Наиме, да се наведене надлежности желе повратити институционалним путем којим су и донесене и да за то постоји сагласност све три стране (сагласност која је постојала када су се надлежности преносиле), онда у томе не би био никакав проблем. Са друге стране, покушај да се једнострано доносу одлуке које ће неминовно утицати на сва три конститутивна народа у БиХ (и остале), може проузроковати не само политичку нестабилност, него и инциденте које нико нормалан више не жели. Централне институције добијају крила и сасвим сигурно ће тумачити потенцијалне потезе као противзаконите и противуставне, што значи да добијају легитимно право употребе силе.

Поређења ради, из истих разлога због којих би се наведени једнострани потези РС тумачили као противзаконити, Каталонија није могла да у праксу спроведе резултате „Мики Маус референдума“ (како га је назвао бивши професор Факултета политичких наука у Бањалуци Срђа Трифковић). Наиме, Каталонија је још у XVI вијеку својевољно одлучила да уђе у састав Шпаније, али у контексту постмодерног доба, кључан је Устав Краљевине Шпаније из 1978. у чији саставни дио улази и Каталонија, па се проблем дате сагласности на тај устав појављује као један од главних аргумента који краљевска влада користи против могућег отцјепљења Каталоније. Да је парламент Шпаније у међувремену одлучио да, ипак, остави Каталонији могућност за отцјепљење и да је након тога ова регија расписала референдум о отцјепљењу од Шпаније, тај референдум би био потпуно легалан и морао би да се спроведе у дјело, а Каталонија да стекне независност. Интересантно, управо то је један од главних аргумената Србије у борби за очување Косова и Метохије, али о томе неком другом приликом.

Можемо да видимо да је у контексту БиХ, кључно питање недостатак сагласности бх. институција на покушај Републике Српске да обезбиједи самосталност у оквиру Дејтона или не. Све док се та околност не промијени, јако тешко ће да буде избоксовати Додикове жеље, а да на том путу не буде никаквих немира.Управо због свега наведеног, Додикова игра постаје јако неугоднa по Републику Српску. 

Мора се истаћи да се у јавности појављују и спекулације о томе да Додик ипак нема искрену намјеру за повлачење радикалних потеза и да овакве пријетње искључиво служе као политички инструмент који би требало да доведе неке озбиљне међународне саговорнике за босанскохерцеговачки сто, гдје би се Додик поново наметнуо као један од најважнијих саговорника без чијег се одобрења у БиХ ништа не може. У преводу, нешто слично као што је био тзв. Структурални дијалог са ЕУ око Суда и Тужилаштва БиХ.

Остаје да се види.

Стефан Благић

Facebook Comments

Close