Да ли је опозиција у Српској у кризи?

Последња дешавања у опозицији, којих смо сведоци, говоре да постоји криза и у њиховим редовима. Већ неко време се провлаче у јавности одређене информације, или дезинформације да у редовима опозиције постоје одређени шумови. До сада су на менију биле персоналне трзавице, док су са последњим дешавањима у први план избиле и концепцијске разлике. Неке од ових појава су сасвим логичне и потпуно очекиване, јер и опозиција у Српској по први пут наступа у овом формату. Наиме, на претходним општим изборима опозицију је сачињавао блок СДС-ПДП-НДП. У међувремену је НДП променио страну, прешао у редове власти и на тај начин сам себе избрисао са политичке сцене Републике Српске. Са друге стране у редовима опозиције се нашао ДНС који је на прошлим општим изборима био у редовима власти. Сама ова чињеница је у великој мери утицала на дешавања у опозицији. Ово би уједно представљао и први сегмент у овој краткој анализи.

1. ДНС у опозицији. ДНС се нашао у редовима опозиције не зато што је та политичка странка била за опозициону опцију, већ због тога што су они просто избачени из редова власти понашањем Додика и СНСД-а према њима и пре избора 2018. године, а нарочито након ових избора. На изборима 2018. године ДНС остварује историјски резултат од 14,4% освојених гласова и 12 освојених мандата. Овако добар резултат ДНС-а никако није одговарао Милораду Додику и он креће у разбијање ове странке. Оснива се ДЕМОС и ДНС се разбија на два дела. Ни то није било довољно па се и даље на све начине врши шиканирање ДНС-а до тог нивоа да СНСД одлучује који ће кандидати из редова ДНС-а добити одређене позиције које им по коалиционом споразуму припадају. Ово шиканирање престаје у оном тренутку када Ненад Нешић на месец дана пре локалних избора 2020. године излази из владајуће већине и подршку на изборима даје опозиционим кандидатима.

Све ово ствара велики проблем самој опозицији јер не зна како да се постави према ДНС-у који је био највернији савезник Милорада Додика. Како да се постави према самом Нешићу који је био на челу „Путева РС“ и на тој позицији жестоко критикован управо од стране опозиције и оптуживан за разне малверзације. Како сада оправдати народу да идете у обрачун са корумпираним режимом а у вашим редовима седи човек који је од вас био оптуживан да је део тог режима и да је и он у великој мери корумпиран. Довољно је само присетити се чувеног шамара Драгана Лукача у Народној скупштини народном посланику Драшку Станивуковићу, након чека су организовани митин опозиције и контрамитинг власти. На том контрамитингу је уз Милорада Додика стајао управо Ненад Нешић. Све се ово дешавало у децембру 2019. године, дакле није прошло ни годину и по дана а сада у првим редовима опозиције треба да стоји управо Нешић.

Читава ова ситуација са ДНС-ом и њиховим преласком у опозицију није до краја рашчишћена и није народу добро објашњена. И наравно да због свега тога уноси неповерење у опозиционо гласачко тело. Управо по овим питањима у односу опозиције према ДНС-у постоје концепцијске разлике међу опозиционим и политичарима и гласачима. Једне би могли назвати идеалистима и они су за пут који би наставио опозициону борбу без ДНС-а у својим редовима па чак и по цену да се не освоји власт на изборима 2022. године. Док са друге стране имамо оне које би могли назвати реалистима и који схватају да је математика таква да без ДНС-а на изборима 2022. године опозиција неће моћи да победи.

Идеалисти су заиста у праву када кажу да се режим Милорада Додика не може рушити ако ћете примењивати исте методе које и он примењује. Искрена и здрава коалиција са ДНС-ом је могућа само уколико им се стави до знања да је понашање на које су навикли док су били власт завршено и да уколико дођу у позицију да буду власт у следећем периоду морају да се понашају на потпуно другачији начин. Такође, ДНС-у се мора ставити до знања да ће сви његови чланови одговарати у складу са законом уколико су у време док су били на власти прекршили одређени закон. Са друге стране, реалисти у редовима опозиције су потпуно у праву са ставом да је мања штета да се иде у коалицију са ДНС-ом како би се са власти скинула власт која наноси штету Српској. А у оном тренутку када се дође на власт спроводила политика која ће бити у корист народа а не политичких партија. Ова питања су јако битно за односе опозиције а до сада се олако прелазило преко њих. Читава опозиција би морала много више да поради на објашњавању народу читаве ове ситуације и односа са ДНС-ом и њиховој опозиционој борби.

2. Александар Вучић. Несумњиво неко ко има огромну моћ и утицај на бираче у Српској. Све до прошлих локалних избора, Вучић је индиректно био на страни власти у Српској. Чак је на општим изборима 2018. године и директно помогао Милораду Додику јер је на неколико дана пре самих избора, индиректно оптужио опозиционе кандидате (између редова Младена Иванића) да раде против интереса Српске. Опозиција у Српској мора да буде свесна да им Александар Вучић неће помоћи да сруше Милорада Додика и да то морају они сами да ураде. Зашто је то тако? Основни разлог је тај што Вучић по сваку цену жели да буде победник на свим пољима. И за њега би био велики неуспех уколико би отворено подржао опозицију у Српској а да они претрпе пораз. То би његов рејтинг у Србији нарушило. Са друге стране, опозиција у Српској мора да буде свесна да народ у Србији има много позитивније мишљење о Милораду Додику него што то има народ у Српској. Једноставно, у Србији се Додик доживљава као неко ко се бори за интересе Српске и да је у овом тренутку он најбољи кандидат за ту позицију. Уколико ово знамо, јасно је да Вучић мора да одржава добре односе са Додиком све док има користи од њега код самих бирача у Србији. Оног тренутка када Вучић осети да је опозиција у Српској јача од власти и Милорада Додика сасвим је јасно да ће променити страну и да ће подржати опозицију. Јер је такође јасно да се ради о човеку који Додику није заборавио јако тешке речи које је овај о Вучићу изговорио 2012. године када је на изборима у Србији отворено подржао свог великог пријатеља Бориса Тадића. Да би добили подршку Вучића, опозиција у Српској мора сама да докаже да има капацитет да сруши власт Милорада Додика. Када то докаже, сасвим је сигурно да ће добити подршку и Александра Вучића.

3. Програм и људи. Оно што је јако битно и на чему опозиција мора много активније да ради у следећем периоду јесте прављење и промоција програма реформи. Једно је критиковати потезе лоше власти. Велика већина народа види да ова власт није добра и да не води Српску у добром смеру. Међутим, поставља се јако логично питање која нам је алтернатива? Та алтернатива народу мора да се објасни. Потребно је направити јако добру стратегију како објаснити народу две-три кључне теме за које ће се опозиција залагати. Да те теме буду лако схватљиве обичном човеку и да буде свестан које ће директне користи он имати од реализације тих тема и идеја. Оно што је кључно у свему овоме је обећати народу потпуну деполитизацију и заиста радити искрено на томе. Политичке партије на власти су потпуно заробиле друштво у Српској и поставиле су се изнад друштва. Остварују само своје партијске интересе на штету интереса народа. Са овом праксом опозиција мора да престане. Мора да увери народ да ће се другачије понашати. Без тога неће добити поверење народа. Такође, око великих политичких питања мора јасно изаћи са ставом да неће бити урушавања надлежности РС, да ће се са евентуалним приближавањем НАТО-у обавезно расписати референдум. Темом о обавезном референдуму за приступање НАТО-у би потпуно избили из руку Додиков аргумент који користи да је опозиција у Српској за НАТО а да је он тај који штити интересе РС. Такође, довели би га у јако неугодну ситуацију да он мора да објашњава народу зашто се у Народној скупштини не донесе овакав закон. Наиме, власт у РС има све могуће капацитете да донесе закон о обавезном расписивању референдума у Српској о приступању НАТО-у. Ако су против овог савеза, као што то кажу, зашто не донесу закон о обавезном референдуму. Покретање овог питања од стране опозиције у Српској у наредном периоду би требало да буде у врху листе приоритета.

4. Људи који ће носити промене. Најбољи показатељ ко су људи који треба да носе промене су нам прошли локални избори. У скоро свим местима где су се појавили млађи и некомпромитовани људи, однели су победу. То је најбољи рецепт за следеће изборе. Јер можете да имате и савршен програм и да приђете народу и објасните шта хоћете да радите, уколико поставите људе који би требали да буду кандидати који нису способни да изнесу тај програм или компромитоване људе, ништа нећете урадити. Дакле, и програму и људима који би изнели тај програм морала би да се посвети огромна пажња. Овде и наступају велики проблеми због саме природе људи. Јако су велике сујете и сви виде себе као најбоље кандидате. На овим релацијама добрим делом и настају шумови са којима смо започели текст. Две најзначајније особе, односно имена која ће опозиција морати да избаци су кандидати за Председника РС и члана Председништва из РС. Сасвим је логично да ова два кандидата буду из СДС-а и ПДП-а. У редовима СДС-а, у овом тренутку, као најозбиљнији кандидати се намећу Мирко Шаровић, Милан Миличевић и Милан Радовић. Док су у ПДП-у то Бранислав Бореновић, Младен Иванић, Драшко Станивуковић и Јелена Тривић. Поред њих као профилисано име опозиције је и Небојша Вукановић. Свако од ових кандидата појединачно има одређене предности у односу на друге, али исто тако има и одређене недостатке у односу на друге. У последње време се доста спекулисало са овим именима и да би требало што пре изаћи са именима кандидата. Мишљења сам да такав потез не би био добар и да не треба журити са избацивањем имена кандидата јер за тако нешто, једноставно, нема потребе. Има још сасвим довољно времена да се размисли и да се донесе најбоља одлука. Са друге стране, прераним избацивањем имена опозиционих кандидата дало би се времена и властима да размисле са својим кандидатима. Нема потребе пре пролећа следеће године ићи са именима кандидата а до тада радити на горе побројаним стварима. Имена кандидата ће се добрим делом и сама искристалисати а са друге стране није искључено и да неки нови кандидат опозиције у међувремену дође у обзир за разматрање.

5. Број опозиционих листа. Ово питање је јако битно и мора му се посветити јако велика пажња. У једном тренутку се појавила и идеја о опозиционом покрету. Саму идеју никако није добро у старту одбацити, међутим идеја је остала недовољно објашњена. Како би требао да изгледа тај покрет, да ли је то нови политички субјект, какав му је однос са постојећим партијама, на који начин се доносе одлуке, многа друга питања у вези са овим покретом па све до тог да ли би то подразумевало и наступ са једном листом. Одмах да кажемo да је наступ са једном листом добром делу јавности прихватљив и да фино звучи. У реалности, такав приступ је осуђен на апсолутни пораз. У складу са важећим изборним законом и начином на који се освојени гласови преводе у мандате у Скупштини, идеалан број опозиционих листа је три. Четврта опозициона листа је врло вероватно осуђена да не може да пређе цензус, али и о овом питању вреди добро размислити. Све преко четири опозиционе листе, евентуално пета опозициона листа, сасвим сигурно не би прошла цензус па би дошли у јако лошу ситуацију да се опозициони гласови на тај начин бацају. Примера ради, пета листа која би освојила 2% гласова, не би прошла цензус, а да је ишла у коалицији са неком другом опозиционом листом, могла би можда чак и два мандата да освоји. Тако да је и ово област са којом опозиционе партије морају јако много да воде рачуна. Велика је вероватноћа да и четврта листа не би прошла, па је овде потребно добро размислити и направити добру стратегију како се не би дошло у ситуацију да се опозициони гласови бацају и не претворе у мандате.

6. Јако је добро што је у овом тренутку дошло до шумова у опозицији. Уколико је до кризе у опозицији морало да дође, није могао да буде бољи тренутак. До избора има још доста времена и боље да су неспоразуми избили сада, него да се пред саме изборе дође у ситуацију да се опозициони кандидати сукобљавају. Има довољно времена да се све теме и неспоразуми разреше и да се донесе најбоље решење.

Читав овај преглед би представљао само полазне тачке о којима опозиционе партије морају да воде рачуна уколико желе да победе режим. Оне просто морају да знају да Српска више нема времена да чека на промену режима, јер ако СНСД добије и пети узастопни мандат, нашем народу се јако лоше пише на овим просторима. Такође, не треба сметнути са ума да је ово последња битка опозиције у овом саставу. Уколико и овог пута не успе да победи режим, сасвим је извесно да ће и опозиција морати да се повуче у пензију.

www.restartsrpska.org