Букурештански самит или како је све почело?

Уназад неколико дана од почетка инвазије Русије на Украјину, многи коментари који су се могли чути у јавности нису били довољно прецизни и нису у потпуности одговарали стварности. Из тог разлога, у овом тексту ћемо појаснити шта се тачно дешава у двобоју Украјина – Русија.

Да бисмо схватили шта се тачно дешава, потребно је да се прво упознамо са контекстом. Наиме, Украјина је дубоко подијељена земља, а подјела иде буквално од истока ка западу земље. С обзиром на то да на истоку живе Руси, Украјинци којима је примарни језик руски и Украјинци који се подједнако служе руским и украјинским језиком, јасно да држава Русија највише утицаја има у овом дијелу Украјине. Како се одмичемо ка западу земље, тако јача и украјински национализам. Примјера ради, 2014. године, на анкетно питање да ли подржавате улазак Украјине у ЕУ и/или НАТО, на истоку земље људи су доминантно одговарали са НЕ, док је на западу у појединим градовима попут Лавова за ДА било преко 90 одсто. Ако погледате мапу резултата избора 2010. (па и раније) на насловној фотографији, гдје су се такмичили проевропска Јулија Тимошенко и проруски Виктор Јанукович, све постаје кристално јасно.

Управо због тога, након што је тадашњи проруски предјседник Украјине Виктор Јанукович крајем 2013. одбио да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, избијају демонстрације у земљи, а убрзо након тога и грађански рат који се завршио смјеном државне власти и успостављањем нове, проевропске владе.

Зашто је овај догађај од екстремне важности за тренутну инвазију, моћи ћемо да схватимо након што се анализира Букурештански споразум.

Стратешки разлози инвазије

Иако су у непосредној постхладноратовској ери обећавали (додуше усмено) да се неће ширити према руским границама, НАТО снаге су прекршили дато обећање, интегрисали Пољску, Чешку, Словачку, Румунију и многе друге земље, а 2004. године и балтичке земље које се налазе на самој граници са Русијом. У тим тренуцима је Русија била превише слаба и истрошена, па је то вјероватно једини разлог зашто ништа нису предузели, односно зашто су допустили да им на једном граничном дијелу први комшија буде НАТО земља.

У тим тренуцима, Русија није показивала нити један једини знак агресивности, а тако је било и у наредним годинама, све до 2008 у Букераштанског самита. На самиту су НАТО земље експлицитно, први пут, поздравиле жељу Грузије и Украјине за НАТО интеграцијом и обећали им да ће постати пуноправне чланице. Тадашњи замјеник министра спољних послова Русије је рекао: „Чланство Грузије и Украјине у НАТО савезу је је велика стратешка грешка која ће имати најозбиљније посљедице на европску безбједност“.  

Да посјетимо, само неколико мјесеци након самита избио је рат и отцјепљење грузијских покрајина Абхазије и Јужне Осетије. Русија је тада, први пут од завршетка Хладног рата, „показала зубе“.

С обзиром на то да је Москва јасно дала до знања да се неће помирити са НАТО интеграцијама стратешки важних земаља Грузије и Украјине, није сасвим јасно зашто је Запад, на челу са САД-ом, наставио да инсистира са овом идејом, када Украјина уопште није од виталног стратешког интереса за Запад. Русија је у том тренутку већ била довољно опкољена и тешко да је представљала опасност по националну сигурност Америке. Како бисмо ово боље појаснили, питамо вас за мишљење о томе како би се Сједињене државе понашале да Кина постави своје оружје на Куби, Мексику и Канади и интегрише ове земље у њихов војни савез? Учили смо о ракетној кризи на Куби 1962. и знамо да, ако је свијет икада био у озбиљној опасности, то је било тада, а САД је снажно и агресивно реаговао. Присјетимо се само Монроове доктрине која каже да никоме није дозвољено да поставља војне снаге у западну хемисферу (на коју САД гледа као на своје двориште).

Дакле, јасно је да када се ради о националним интересима великих земаља, средства се ријетко када бирају и државе су спремне на страховиту одмазду.

Да се вратимо на 2014. годину. С обзиром на то да Русија никад не би дозволила да се формира НАТО база на Криму, те године је анексирала ову територију и никада је неће вратити. Питање је било зашто је ово уопште изненадило Запад? Чинило се као да је Запад заборавио политику/стратегију равнотеже снага.

Тим редослиједом долазимо и до садашњег тренутка и инвазије Русије на Украјину. С обзиром на то да је проевропска украјинска власт током посљедњих осам година наставила путем интеграција у западни систем, Русија је одговорила војном инвазијом. Наравно да се овдје поставља питање и легалности инвазије, и морално оправдање исте, као и чињенице да се Украјини и украјинском народу не дозвољава да направи избор какав они желе. Украјина и украјински народ, који је тренутно ни крив ни дужан, остављен је Путину на милост и немилост. Да се разумијемо, многе невине жртве испаштају и тек ће испаштати због „игре великих“.

Међутим, овдје има још једна битна ствар. Док се данас Путин у свијету гледа као агресор, у регији Донбас се дуго времена прије инвазије прозивао кукавицом, из разлога што није снажније бранио руски народ у покрајини. Како би се добио потпуни контекст положаја руске мањине у Украјини, треба истаћи да је 2014. Украјина забранила употребу језика мањина у читавој земљи и као једини језик оставила украјински, иако се, како је на почетку речено, готово пола становништва, како активно, тако и пасивно служи руским језиком. Парадоксално, то Путину представља проблем више, јер практично мора да пази на сваки корак и сваки потез који прави, али и на сваки медијски иступ, сваку артиљеријску гранату, како не би изгубио повјерење и подршку становништва у срединама са руском већином.

Циљеви Кремља у Украјини

Русија је, без икакве сумње, војно и тактички неупоредиво јача од Украјине. Међутим, тешко је вјеровати да Москва има и средстава и стрпљења да држи читаву Украјину под окупацијом, а с обзиром на висок морал украјинске војске, герилско ратовање би много више одговарало Украјинцима него Русима.  Стога ће циљ Русије, у зависности од исхода преговора, ићи у један три колосјека:

1. Смјена украјинске владе и постављање проруских политичара на власт
2. Лом државе и/или чак могућа подјела Украјине на двије територије
3. Одређивање гаранција за војну и економску неутралност Кијева

Рат као унутрашње средство

Иако се, макар за сада, у медијима не прича о сврси коју рат у Украјини прави за власт у Кремљу, потребно је обратити пажњу и на то. Наиме, прије анексије Крима, Путин је био на историјском минимуму популарности, са свега 33 одсто подршке. Након анексије Крима, подршка се повећала на невјероватних 90 одсто!

Такође, прије инвазије на Украјину подршка Путину (који је, без икакве сумње ауторитарни лидер) била је у стрмоглавом паду, а како ће бити када се склопи примирје са Кијевом, остаје да се види. Ипак, судећи по информацијама о ухапшеним руским грађанима који су протестовали против рата, чини се да овај Путинов „коњићев скок“ није био најадекватније прорачунат.

Уведене санкције ће неминовно, иако не одмах, произвести озбиљне посљедице по руску економију, али нема никакве сумње да је Путин рачунао на њих и да се унапријед припремио. Било како било, санкције ће оставити највише трага на обичне грађане, па ће стога бити занимљиво да се види Путинова популарност у Русији већ идуће године.

Иначе, Владимиру Владимировичу је 71. година. Можда је пуцањ у Украјину ионако посљедњи пуцањ који ће у животу направити. То га чини још опаснијим.

Стефан Благић