У складу са логиком савременог маркетинга да је и лош маркетинг ипак маркетинг, Милорад Додик је свакодневно присутан у медијима. У тој огромној жељи да стално буде виђен и у центру медијске пажње, веома често даје непотребне и потпуно промашене изјаве које бисмо могли сврстати у ред „бисера“. Нови „бисер“ којим се додатно украшава огрлица од „бисера“ је да „војнике српске националности у Оружаним снагама БиХ не доживљава као своје“.
Анализирајући ову изјаву можемо извући неколико веома занимљивих закључака. Пре свега морамо бити веома прецизни у анализи ове изјаве. Да је председник Додик изјавио да „Оружане снаге БиХ не доживљава као своје“, имало би потпуно другачији и смисао али и поруку. Око једне такве изјаве би могли да расправљамо и отворимо питања као што су питања уређења БиХ, уставног оквира, угашене Војске Републике Српске, сврхе постојања војске БиХ итд. И заиста би таква изјава могла да се тумачи на много начина и отворила би многа значајна питања о којима би могли да се сложимо или не. Таква изјава не би била „бисер“.
Међутим, овог пута је председник Додик експлицитно навео да Србе који су у Оружаним снагама БиХ не доживљава као своје. Односно не доживљава их као „праве“ Србе. Ова изјава нас у првом реду води у нову поделу међу Србима и као таква је директно против интереса српског народа западно од Дрине. Овом новом поделом се прави модерна разлика као што је направљена она на четнике и партизане, а која и дан данас оставља велике последице и прави раздор међу српским народом.
Председник Додик се мало занео овом изјавом и заборавио да су управо ти „лоши“ Срби у војсци БиХ деца оних људи који су стварали Републику Српску. Да можда међу тим припадницима има деце чији су родитељи дали живот управо за Републику Српску. И по ком то основу деца оних који су за време када је било најтеже за РС и који су стали у њену одбрану нису „прави“ Срби, док они чији су родитељи били у дубокој позадини и далеко од борбених линија јесу „прави“ Срби. Укратко, скандалозна и срамна изјава.
Даље можемо поставити питање који је циљ и сврха ове изјаве. Јер логичан след потеза из ове изјаве је тај да би сви они Срби који се налазе у Оружаним снагама БиХ да би опрали свој „грех“ и поново постали „прави“ Срби требали да напусте ту војску и да оду на улицу. Шта би тиме добили и ко би тиме профитирао? Уколико би у тој хипотетичкој ситуацији, велики пријатељ председника Додика, лидер Хрвата у БиХ позвао све припаднике овог народа да изађу из војске БиХ, онда би једини профитер из те ситуације били припадници бошњачког народа, јер би ни криви ни дужни добили војску БиХ као на тацни сервирану. Ова хипотетичка ситуација, а која се намеће из саме изјаве, је по нашем мишљењу, у овом тренутку, апсолутно неприхватљива и контрапродуктивна за интересе српског народа у БиХ. Она нас у великој мери подсећа на период непосредно после рата када су Срби били противници Дејтонског споразума и нису благонаклоно гледали на њега, јер су били убеђени да су његовим ступањем на снагу у великој мери оштећени у БиХ јер су изгубили велики проценат територија које су контролисали за време рата. Када су ствари постале мало јасније, видимо да у овом тренутку управо Срби највише инсистирају на примени Дејтона. Управо таква ситуација се сада дешава са институцијама на нивоу БиХ. Владајућа гарнитура на нивоу РС у последње време покушава да омаловажи све механизме који су Србима као конститутивном народу у БиХ омогућени и доступни у заштити интереса српског народа. Занемаривање и некоришћење тих механизама ни мало није у интересу српског народа.
На самом крају, корак даље у анализи ове изјаве председника Додика и користећи аналогију можемо да дођемо до следећег закључка. Управо онако како се Додик одриче српских представника у војсци БиХ, могао би да се одрекне и свих оних Срба који су остали да живе у Федерацији БиХ. Што је опет велика неправда према њима и према укупним интересима српског народа у БиХ. Можда би председника Додика требало подсетити колико су управо ови Срби допринели стварању Републике Српске када су за време рата били на првој линији њене одбране. Тада су управо ови Срби око Сарајева, Бугојна, Бихаћа, Петровца... били на првој линији одбране и поднели велике жртве за стварање Републике Српске. И потпуно би било неправедно занемарити њихове заслуге и жртве у стварању Републике Српске. А управо је то логичан наставак овакве скандалозне изјаве. Међутим, могли би и опростити председнику Додику на непризнавању жртава и страдања ових Срба са граница Српске јер је ипак ратни распоред председника Додика (према сопственом признању) био једно педесетак километара удаљен од првих борбених линија па са те позиције и није могао најбоље да види које су све жртве претрпели управо ови Срби на првој борбеној линији када је то требало бити а које данас председник оптужује да нису „прави“.
На крају нам се као закључак намеће да није сваки маркетинг добар маркетинг, и да се ниска „бисера“ председника Додика свакодневно проширује и прави све већу огрлицу од „бисера“. Само је питање колико ће народ трпети да се та огрлица проширује и наноси штету српском народу.
Велизар Антић