Три фонда за привредни спас Српске

Да не буде забуне, РеСтарт Српска се залаже за постојање фондова, али не у систему какав постоји данас. Како је партократија узела маха у свим сегментима друштва, тако је узела и у фондовима, па је подобним омогућено да се богате на штету државе. То је темељна грешка у тренутно уређеном систему фондова.

Што више политичарима и бирократама омогућите да расподјељују јавни новац, то је већи простор за корупцију. „Канцеларијски бирократа не може боље од привредника препознати добар посао.“ Злоупотреба новца пореских обвезника се једино спрјечава ако се јавним новцем управља по унапријед одређеним егзактним правилима – аутоматски. Дакле, правила ће се унапријед тачно и спрецифично одредити, па ће тако простор за малверзације нестати.

Какви фондови треба да постоје?

Први фонд је социјални фонд, који би требало да исплаћује „минималце“, тј. законски одређену најнижу плату и радницима повезује стаж док се јавна предузећа не реструктуишу и/или приватизују, након чега би се из овог фонда исплаћивале отпремнине радницима који се одреде као вишак. Примјера ради, овакав фонд би се могао примијенити на случај вишка радника у Жељезницама Републике Српске, из којег би се могле исплаћивати отпремнине. Код јавних предузећа која су превише дужна и не могу да плаћају обавезе односно доприносе својим радницима, такође. НЕДОПУСТИВО ЈЕ ДА РАДНИЦИ ЗБОГ НЕПЛАЋЕНИХ ДОПРИНОСА НЕ МОГУ ДА СЕ ЛИЈЕЧЕ ИЛИ ИДУ У ПЕНЗИЈУ.

Колатерални фонд гарантовао би кредите које пословне банке дају предузећима односно предузетницима, смањујући тиме каматну стопу приватних банака (претходно је неопходно да са тржишта нестану банке чији је (су)власник држава, што подразумијева и реорганизацију ИРБ-а). Гаранција кредита би била 40 одсто, па би у случају да неко жели да добије предузетнички кредит од милион конвертибилних марака, држава гарантовала 400 000 марака, под условом да банка смањи каматне стопе кредитима који се додјељују привреди. Логика је сљедећа: Иако држава гарантује 40 одсто кредита, остатак кредита је приватни новац приватних банака, стога ће банка итекако да мари за новац који позајмљује. Приватна банка, а не држава, би такође контролисала реализацију тог кредита, тако да би било практичо немогуће пласирање кредита на начин како су пласирани кредити нпр. од стране ИРБ-а у Фармленд.

Фонд за улагање капитала  би требало да заједно са другим приватним фондовима улаже у сектор информационих технологија (у идеалном случају радило би се о комбинацији приватног и државног новца). Овај фонд, као и пословна банка, финансијски помаже предузећа, али за разлику од пословне банке (којој се враћа новац са каматама), он постаје сувласник предузећа. Да би банке позајмиле новац, оне траже да предузеће успјешно послује неко вријеме. Предузећа која тек почињу са радом немају такву историју и треба им новац за развој. Фондови за рана улагања би дијелили почетни ризик са таквим предузећима, не тако што им позајмљују новац и траже камату, већ тако што за позајмљени новац добијају дио власништва који касније, ако предузеће буде успјешно, могу на тржишту продати за много више новца. Фонд за рано улагање капитала је фонд који треба да се састоји од новца који је дала држава и неколико приватних фондова који желе да увећају свој капитал. Овдје, као и у случају колатералног фонда, одлуку о инвестирању доноси приватни актер, а не државни службеник и то је суштина свега.

У посљедња два случаја дешава се комбиновано улагање приватног и јавног новца, али контролу улагања врши приватни сектор, који мора да брине за свој новац, за разлику од политичара и бирократа који “брину” за туђи новац.

Шта се дешава када бринете за туђи новац?

Узмите нпр. да морате да купујете рођендански поклон особи коју не познајете, а новац за тај поклон вам је дала друга особа коју не познајете. С обзиром на то да ви не знате особу којој купујете поклон, а ни сам новац није ваш, ви се нећете претјерано бринути о квалитету ствари коју купујете, јер немате мотивацију да о томе бринете. Нећете гледати да ли ћете за новац којим располажете добити адекватну вриједност поклона. Тако је и са државним фондовима о којима се брину државни службеници. Располажу новцем који није њихов и додјељују га људима које не познају (или још горе, дешавају се и случајеви коруптивног дјеловања).

Са друге стране, када управљате својим новцем ( као што је у случају приватних фондова), у вашем је интересу да новац пласирате на најбољи могући начин како би вам се вратио назад и како би зарадили.

Стефан Благић