Шта то (не) раде наше студентске организације?

Високообразовни систем Републике Српске, изражено медицинском терминологијом је “на апаратима“ и то је очигледно. Иако би одређена питања као што су партијско кадрирање професора, креирање стратегије високог образовања или пак рјешавање питања студентских пракси, дјелимично или потпуно требало да се рјешаваjу од стране институција, непостојање интереса студентских организација за рјешавање неких од горућих питања са којима се суочава студентска популација је крајње забрињнавајуће.

Студентске организације факултета требало би примарно да указују на недостатке у образовном систему и својиим наставним и ваннаставним активностима обезбиједе боље услове студирања. Умјесто тога, студенти једном годишње бирају своје представнике који су по неписаном правилу чланови или симпатизери политичких партија те као њихова испостава углавном раде на личној самопромоцији док се о побољшању квалитета студирања и остварењу општег интереса и не размишља.

Да је то заиста тако показују и примјери нељудских услова живота студената у I и II павиљону Студентског центра “Никола Тесла“ гдје се догађало да студенти у најхладнијим зимским данима немају гријање и топлу воду уз стару и дотрајалу столарију. Такође, домска читаоница је због пуцања цијеви један период била потпуно неупотребљива а једно вријеме је чак и прокишњавала па су студенти и особље били принуђени да постављају шерпе и лаворе како не би дошло и до оштећења ламината/паркета.

Студенти појединих факултета на лабораторијским вјежбама различите органске раствараче, иначе, по здравље опасне и канцерогене супстанце, користе без адекватне заштите. Као мјеру заштите немају чак ни рукавице(!) које, уколико желе, иако плаћају школарину, морају сами да купе. На Медицинском факултету дигестор у којем се чувају лако запаљиве супстанце је дисфункционалан па су студенти непрестано изложени ризику од повреда. Архитектонско – грађевинско – геодетски факултет убједљиво је најлошије оцијењен од стране студената у анкети коју је прошле године проводила Унија студената Републике Српске. То и није чудо будући да студенти овог као и Медицинског факултета у буквалном смислу морају трчати са једне на другу локацију како би стигли на предавање а да при том имају и по девет(!) предмета по семестру. Треба напомеути и да су са сајта Уније студената, из неког разлога, резултати анкете у којој су појединачно оцјењивани факултети и професори Универзитета у Бањој Луци уклоњени, при чему није представљено образложење таквог потеза.

Студенти у Републици Српској треба да знају да о њиховим проблемима неће бринути ни професори, нити управе факултета или универзитета. Они се сами морају борити за своја права а не очекивати да им институције подилазе и питају их шта им је то потребно јер оне саме то сигурно неће учинити. Са друге стране, баш као и овдашњи политичари, студентски представници потпуно су отуђени од својих бирача – студената. На сајту Уније студената Републике Српске, као кровног тијела студентског организовања, мјесецима се не могу пронаћи подаци о члановима и ужем руководству, нити било какав план рада. Већина активности које проводе студентски парламенти, уније и савези, своде се на организовање журки и свирки, медицинијада, бруцошијада, политијада и организованих путовања гдје се студентима пружа прилика за бесвјесно опијање што је уз бијег од стварнсти која их окружује и главни разлог за углавном, прекограничне излете. Такође, већ је постала традиција да се на крају сваке академске године траже додатни испитни рокови којих тренутно имамо девет – осам редовних и један ‘‘социјални’’, по чему смо шампиони у региону. То показује да чланови студентских организација могу бити веома ажурни и марљиви, али само у ситуацији када је у питању и њихов, лични интерес.

Нигдје се међутим не може наћи податак колико износе нити који су извори финансирања студентских организација факултета и Уније студената. Водећи се тиме, од студентских организација се не може ни очекивати упућивање захтјева за нпр. транспарентност буџетских прихода и расхода факултета и универзитета који из непознатог разлога на сајтовима нису приказани. Таква пракса ствара простор за сумњу у манипулације али уопште и сумњу у постојање таквих података. На сајту Главне службе за ревизију јавног сектора Републике Српске, може се наћи финансијски извјештај тек за 2011. годину па се поставља логично питање да ли је финансијска ревизија за универзитете последњих пет година уопште и рађена?

Постоји неколико рјешења проблема нерада студентских организација.

1. Студенти своје представнике који не обављају посао за који су изабрани и не боре се за студентско “боље сутра“, треба да изложе јавним критикама и позову на одговорност. То би довело до тога да се студентске вође подстакну на рад или се у крајњем случају издејствује њихова смјена.
2. Оснивање нових студентских организација је једно од рјешења будући да Закон о студентском организовању не прописује број студентских организација на нивоу факултета и универзитета па студенти у том смислу имају потпуну аутономију.
3. Закон о студентском организовању неопходно је уврстити и одредбу која би прописивала изгласавање повјерења студентским вођама и организацијама на крају сваког семестра чиме би се правио притисак и провјеравао квалитет рада студентских тијела, будући да је период од пола академске године сасвим довољан да се остваре одређени резултати зацртани у прграму рада.
4. Студенти не би смјели да гласају за кандидате за које се зна да су чланови или симпатизери било владајућих било опозиционих политичких патија јер се кроз њихов рад рефлектује партијски интерес. Кандидати би били дужни да доставе изјаву да не припадају нити једној политичкој партији.
5. И најбитнија ствар, студенти могу и треба да захтијевају транспарентност рада (програм рада за сваку годину, план активности, финансирање) својих студентских вођа и оргаизација.

Прије неколико дана, један гостујући професор из Србије који је поред бањалучког, предавао и на бројним, престижним европским и свјетским универзитетима, алудирајући на агонију у коме се налази наше високо образовање, на једном факултету је рекао: “Ово нема нигдје!“ И то је тачно. Једино студенти имају механизме да нашем образовном систему и друштву у цјелини удахну нови живот. И то треба да учине што прије. Док не буде касно. Јер сат откуцава.

Дарко Кузмановић