ŽRS i princip (ne)odgovornosti

ŽRS i princip (ne)odgovornosti

ŽRS i princip (ne)odgovornosti

Železnice Srpske su u velikom problemu što je svima već dobro poznato. Međutim, cilj ovog teksta nije prosta deskripcija stanja u Železnicama. Osnovni cilj je ukazivanje na jedan mnogo dublji problem koji prožima celokupno društvo. To je pitanje poštovanja, odnosno nepoštovanja principa odgovornosti. Upravo ovaj princip je pored transparentnosti osnovni princip koji je potrebno uvesti u naše društvo kako bi izašli iz ove duboke krize u kojoj se nalazimo i u koju svakog dana sve dublje tonemo.

O čemu se u suštini radi? Radi se o tome da čitav naš sistem funkcioniše na principu partokratije. Na ključna mesta u društvu dovode se ljudi koji su partijski kadrovi i koji veoma često jako malo imaju u stručnom smislu. Političke partije koje osvoje vlast, podele ministarstva, raznorazne ustanove, direktorate, agencije, javna preduzeća i sve ono što je u suštini u javnom vlasništvu. Da se razumemo, ovaj princip apsolutno važi kako na nivou RS, u kome vlast vrši SNSD-DNS-SP, tako i na centralnom BiH nivou, gde su na vlasti SDS-PDP-NDP. Identična matrica se odvija i na lokalnom nivou i čitava podela plena u smislu preduzeća koja su u nadležnosti lokalne samouprave se dele po ovom principu onome ko je vlast na lokalu. A partokrate se ponašaju po principu feudalaca – oni na dobijena ministarstva, agencije, ustanove, javna preduzeća... gledaju kao na plen koji su osvojili i u njima zapošljavaju isključivo pripadnike svoje partije.

Upravo u ovome i jeste osnovni problem društva, jer oni koji dođu na rukovodeće mesto u nekom jevnom preduzeću imaju zadatak da zadovolje isključivo interese partije koja ih je na to mesto postavila, na drugom mestu je njihov lični interes, dok je interes preduzeća tek na trećem mestu. Naravno da će u ovakvoj listi interesa preduzeće trpeti nedomaćinsko rukovođenje i da će se posle nekoliko godina pretvoriti u gubitaša. Upravo to se desilo sa Železnicama Srpske, ali ništa bolje stanje nije ni u drugim javnim preduzećima.

Sve ovo navedeno nije nikakva novina i svi mi to vidimo. A mi ne bi bili Restart kada ne bi predložili i neko rešenje. Rešenje se krije upravo u uvođenju i poštovanju dva osnovna principa na kojima insistiramo. Uvođenjem transparentnosti u velikoj meri bi partokratama bile svezane ruke za razne vrste mahinacija kojima se sada koriste. Dok je u konkretnom slučaju Železnica princip odgovornosti ključan. Naime, kada bi partokrate u javnim preduzećima znale da će odgovarati za ono što su naprivili u preduzeću koje im je dato da rukovode, apsolutno smo ubeđeni da se ne bi prema njemu odnosili nedomaćinski, jer bi znali da mogu da trpe određene sankcije kada se podvuče crta nakon njihovog mandata. U tom slučaju bi i oni itekako vodili računa da se recimo u Železnice zapošljavaju radnici koji će da rade na pruzi, a ne frizerke. Na primer.

Poštovanjem principa odgovornosti bi neko u Železnicama morao da nam da odgovore na sledeća pitanja:

  1. Ko je kriv za to što su Železnice dužne radnicima preko 20 miliona KM?
  2. Ko je kriv za to što je preduzeće koje je poslovalo pozitivno do 2006. godine, došlo do toga da danas ima dug od oko 300 miliona KM (procena Svetske banke)?
  3. Ko je kriv što je u ŽRS od 2005. (bilo zaposleno 3077 radnika) do 2010. godine (bilo zaposleno 3662 radnika) broj radnika povećan za oko 600? I Gugl bi za deset godina bankrotirao da na svojih oko 30.000 radnika zaposli novih 10.000.
  4. Ko je kriv za to što se radnicima Železnica koji su bili u štrajku odbija od plate iako disciplinski postupak protiv radnika nije doveden do kraja i radnici nisu iskoristili pravo da se žale na tu odluku?
  5. Ko je kriv za to što su radnici koji su štrajkovali glađu pre mesec dana morali da spavaju u hodniku železničke stanice dok su odmah pored dve sobe bile zaključane i prazne? Ovde možemo da dodamo i pitanje kada smo to kao društvo postali toliko neosećajni, sebični i bahati prema drugim ljudima.
  6. Ko je kriv za to što radnici koji su bili u štrajku trpe posledice svog štrajka iako je on organizovan na identičan način kao i onaj u martu koji je bio okarakterisan kao zakonit, dok ovaj iz septembra nije u skladu sa Zakonom o štrajku?

Pored ovih pitanja, da ima principa odgovornosti sadašnje rukovodstvo, kao i prethodna, bi morala da daju jasne i precizne odgovore. I ne bismo dolazili u situaciju da se određeni rukovodioci određenih javnih preduzeća, ustanova, direkcija... nakon ovakvih rezultata-nerezultata samo prebace u drugo preduzeće i tamo nastave da rade isključivo u interesu partije koja ih je postavila na to mesto a preduzeće ostave u još gorem položaju nego što su ga našli. I nikome ne odgovaraju. Taj sistem partijskog rukovođenja svim resursima u Republici Srpskoj mora da prestane ukoliko mislimo da napredujemo i da se razvijamo za razliku od stanja u kome se sada nalazimo.

Na samom kraju, jedno glasno razmišljanje u formi jednostavnog pitanja koje će možda dati odgovor na sva prethodna pitanja: Da li je, možda, nekome u interesu da u prvoj fazi Železnice Srpske dovede do potpunog uništenja a da se u drugoj fazi nađe „spasilac“ (verovatno neko strano železničko preduzeće) koje će za sitne novce da kupi Železnice Srpske i od njega napravi uspešno preduzeće? Možda smo samo malo paranoični i glasno razmišljamo, a možda je na sceni upravo ovaj scenario gde smo uveliko u završnici faze jedan. Da li smo u pravu videćemo vrlo brzo ukoliko se pojavi neki „spasilac“. A možda i nismo paranoični i radi se prosto o tome da sadašnje rukovodstvo, kao i nekoliko prethodnih, nije doraslo zadatku da rukovodi jednim ovako velikim i značajnim preduzećem. A principa odgovornosti nema ni za leka.

Velizar Antić

Facebook Comments

Close