ЖРС и принцип (не)одговорности

ЖРС и принцип (не)одговорности

ЖРС и принцип (не)одговорности

Железнице Српске су у великом проблему што је свима већ добро познато. Међутим, циљ овог текста није проста дескрипција стања у Железницама. Основни циљ је указивање на један много дубљи проблем који прожима целокупно друштво. То је питање поштовања, односно непоштовања принципа одговорности. Управо овај принцип је поред транспарентности основни принцип који је потребно увести у наше друштво како би изашли из ове дубоке кризе у којој се налазимо и у коју сваког дана све дубље тонемо.

О чему се у суштини ради? Ради се о томе да читав наш систем функционише на принципу партократије. На кључна места у друштву доводе се људи који су партијски кадрови и који веома често јако мало имају у стручном смислу. Политичке партије које освоје власт, поделе министарства, разноразне установе, директорате, агенције, јавна предузећа и све оно што је у суштини у јавном власништву. Да се разумемо, овај принцип апсолутно важи како на нивоу РС, у коме власт врши СНСД-ДНС-СП, тако и на централном БиХ нивоу, где су на власти СДС-ПДП-НДП. Идентична матрица се одвија и на локалном нивоу и читава подела плена у смислу предузећа која су у надлежности локалне самоуправе се деле по овом принципу ономе ко је власт на локалу. А партократе се понашају по принципу феудалаца – они на добијена министарства, агенције, установе, јавна предузећа... гледају као на плен који су освојили и у њима запошљавају искључиво припаднике своје партије.

Управо у овоме и јесте основни проблем друштва, јер они који дођу на руководеће место у неком јевном предузећу имају задатак да задовоље искључиво интересе партије која их је на то место поставила, на другом месту је њихов лични интерес, док је интерес предузећа тек на трећем месту. Наравно да ће у оваквој листи интереса предузеће трпети недомаћинско руковођење и да ће се после неколико година претворити у губиташа. Управо то се десило са Железницама Српске, али ништа боље стање није ни у другим јавним предузећима.

Све ово наведено није никаква новина и сви ми то видимо. А ми не би били Рестарт када не би предложили и неко решење. Решење се крије управо у увођењу и поштовању два основна принципа на којима инсистирамо. Увођењем транспарентности у великој мери би партократама биле свезане руке за разне врсте махинација којима се сада користе. Док је у конкретном случају Железница принцип одговорности кључан. Наиме, када би партократе у јавним предузећима знале да ће одговарати за оно што су напривили у предузећу које им је дато да руководе, апсолутно смо убеђени да се не би према њему односили недомаћински, јер би знали да могу да трпе одређене санкције када се подвуче црта након њиховог мандата. У том случају би и они итекако водили рачуна да се рецимо у Железнице запошљавају радници који ће да раде на прузи, а не фризерке. На пример.

Поштовањем принципа одговорности би неко у Железницама морао да нам да одговоре на следећа питања:

  1. Ко је крив за то што су Железнице дужне радницима преко 20 милиона КМ?
  2. Ко је крив за то што је предузеће које је пословало позитивно до 2006. године, дошло до тога да данас има дуг од око 300 милиона КМ (процена Светске банке)?
  3. Ко је крив што је у ЖРС од 2005. (било запослено 3077 радника) до 2010. године (било запослено 3662 радника) број радника повећан за око 600? И Гугл би за десет година банкротирао да на својих око 30.000 радника запосли нових 10.000.
  4. Ко је крив за то што се радницима Железница који су били у штрајку одбија од плате иако дисциплински поступак против радника није доведен до краја и радници нису искористили право да се жале на ту одлуку?
  5. Ко је крив за то што су радници који су штрајковали глађу пре месец дана морали да спавају у ходнику железничке станице док су одмах поред две собе биле закључане и празне? Овде можемо да додамо и питање када смо то као друштво постали толико неосећајни, себични и бахати према другим људима.
  6. Ко је крив за то што радници који су били у штрајку трпе последице свог штрајка иако је он организован на идентичан начин као и онај у марту који је био окарактерисан као законит, док овај из септембра није у складу са Законом о штрајку?

Поред ових питања, да има принципа одговорности садашње руководство, као и претходна, би морала да дају јасне и прецизне одговоре. И не бисмо долазили у ситуацију да се одређени руководиоци одређених јавних предузећа, установа, дирекција... након оваквих резултата-нерезултата само пребаце у друго предузеће и тамо наставе да раде искључиво у интересу партије која их је поставила на то место а предузеће оставе у још горем положају него што су га нашли. И никоме не одговарају. Тај систем партијског руковођења свим ресурсима у Републици Српској мора да престане уколико мислимо да напредујемо и да се развијамо за разлику од стања у коме се сада налазимо.

На самом крају, једно гласно размишљање у форми једноставног питања које ће можда дати одговор на сва претходна питања: Да ли је, можда, некоме у интересу да у првој фази Железнице Српске доведе до потпуног уништења а да се у другој фази нађе „спасилац“ (вероватно неко страно железничко предузеће) које ће за ситне новце да купи Железнице Српске и од њега направи успешно предузеће? Можда смо само мало параноични и гласно размишљамо, а можда је на сцени управо овај сценарио где смо увелико у завршници фазе један. Да ли смо у праву видећемо врло брзо уколико се појави неки „спасилац“. А можда и нисмо параноични и ради се просто о томе да садашње руковoдство, као и неколико претходних, није дорасло задатку да руководи једним овако великим и значајним предузећем. А принципа одговорности нема ни за лека.

Велизар Антић

Остави коментар

comments

Close