ЗАРОБЉЕНИ У ,,СТВАРНОСТИ“

ЗАРОБЉЕНИ У ,,СТВАРНОСТИ“

ЗАРОБЉЕНИ У ,,СТВАРНОСТИ“

Опште је познато да је псеудо реалност захватила и постала носилац доброг дијела, у ширем смислу ријечи, понашања друштва. Почев од ријалити шоу програма, тзв. турбо-фолк музике неуких музичара, нискобуџетних филмова, књига неписмених и неуких аутора, жуте штампе итд.

Феномен ,,пинк културе“ може бити погубан по једно друштво са аспекта обликовања друштвене свијести, нпр. поистовијећивање са звијездама ријалити шоуа, поистовијећивања са квази умјетницама – читај старлетама и сл. пропагандним инжињерингом креира се Липманов феномен ,,заблудјелог крда“ оличен у подјели друштва на двије класе. Бирократску односно ,,административну“ класу, која треба да управља државом и друштвом у цјелини те служи центру моћи (води унутрашњу и спољашњу политику државе, креира национални интерес, односно требало би да се бави суштинским државним и друштвеним проблемима) и класу обичног плебса, односно управо тог ,,заблудјелог крда“ које треба да се држи у покорности, политички и друштвено потпуно пасивно, аполитично, друштво без јавног интереса, окренуто задовољавању краткорочних интереса (читај: друштво у транзицији се понаша по принципима друштва масовне потрошње) чиме се скреће пажња друштва са проблема свакодневице – социјално сљепило! Поред кретенизације маса, негативне акултурације, спирале тишине (затирање било каквог вида критичког или опонентског мишљења од једног владајућег, све док не завлада једноумље), друштво бива ,,развучено“ између апсолутне политичке пасиве, на једној, и до крајње радикалног политичког дјеловања, на другој страни.

Ако погледамо сам начин вођења политичких кампања, од шаторских пјеваљки, у чије се улоге у немалом броју случајева стављају и наше будуће „вође“, преко довожења волова хеликоптерима, о чему нећемо читати или гледати на телевизији, ту се убиру јефтини политички поени, са све новцем грађана. Мислећи да тиме учествујемо у процесу доношења одлука, ми у суштини исмијавамо само појединачни акт!

Феномен ријалити емисија, односно потреба и интересовање за приказивањем оваквих садржаја не јењава и након њиховог дугогодишњег емитовања. Продукција разоноде и забаве све, све бизарнији учесници ових програма, неморалне радње и понашање повећавају рејтинг телевизијама које их емитују, а они сами постају модел понашања, неко на кога се требамо ,,угледати“ док иза свега тога стоји само профит!

Парадоксално је што више нема границе између реалности и ријалити програма, тако да свеукупна друштвена ситуација све више подсјећа на ,,игру“ у којој њени учесници играју унапријед предодређене улоге, са циљем остваривања највеће добити или користи. Публика, остаје заробљена негдје између, стичући утисак да је и сама учесник у доношењу одлука, при томе потпуно несвјесна да оног момента када се награда освоји њен глас престаје да важи. Хероји новог доба, оличени у ликовима старлета, бивших робијаша, ,,мутних“ политичара, директно креирају друштвену стварност без јасних и видљивих граница између ,,њиховог“ свијета (свијета псеудо реалности) и реалитета.

Чини се да смо сви под будним оком Великог брата који одређује правила. Декаденција друштва, просјечност, једнообразност и ,,стапање са гомилом“ је једини начин опстанка у ,,игри“. Онај који не игра не постоји! Али то није она игра о којој је говорио Васко Попа или Херман Хесе као о елементу спознаје, сазнања, откривања себе, а чији је циљ далеко и нешто чему увијек морамо стремити. Не! Овдје се улоге унапријед знају, а крајњи циљ јесте профит. Онај који не учествује остаје у улози нијемог посматрача, аутсајдера, немоћног и невидљивог.

Једино средство борбе против овога остаје у рукама оних који се критички односе према реалитету, у револту оних који разоткривају трикове и сплетке те упорно одбијају бити дио овог безумља. Они носе још увијек одговорност за оно што јесу, оно што их чини људима, прије него постану роботизоване жртве система у којем су и објекти и информације већ тестирали стварност, те поставили питања која само њима одговарају, а на које се унапријед знају одговори. Хиперреална, надреална, псеудореална стварност; службеница која изгледа као кловн, министар простак, политичар, будући ,,вођа“ у ријалити емисијама...свуда видимо неку врсту поигравања са стварношћу. У таквим околностима, ко се потпуно преда може бити сретан, јер у његовој слабости друштво препознаје своју снагу, а на лишеност отпора чини га потпуним роботизованим сљедбеником.

Таквој реалности треба објавити рат, јер без обрзира на његов исход, то је једина позиција коју мислећи човјек може да заузме. Требамо се више почети бавити собом и личним напретком, да више поштујемо културне манифестације (позоришта, јавне културне догађаје...) и будемо се залагали за исте, утицај свега предходно наведеног биће занемарљив. Одговор и није охрабрујући, за сада. Треба створити услове за квалитетан живот и квалитетно провођење слободног времена!!

,, Питање је да ли желимо да живимо у слободном друштву или желимо да живимо под нечим што има форму самонаметнутог тоталитаризма, уз маргинализовано заблудјело крдо, преусмјерено на другу страну, док вришти патриотксе слогане, плашећи се за своје животе и дивећи се уз страхопоштовање вођи који их је спасао.... док образоване масе парадирају по команди и понављају слогане које треба да понављају, домаће друштво пропада“ Ноам Чомски

Тања Ђурђекановић и Никола Прерадовић

Facebook Comments

Close