Црква као субјект преговора око КиМ

Црква као субјект преговора око КиМ

Црква као субјект преговора око КиМ

У тексту који можете прочитати овдје, образлагали смо став зашто религијске установе треба да плаћају порез друштву као и сваки други субјект (приликом пословних трансакција посебно), изузев у веома специфичним условима обављања обреда и примања донација. Оног тренутка када почну да плаћају порез, ове установе постају што и треба да буду – аутономан субјект.

Оно што нисте могли да прочитате, јесте и један веома озбиљан аргумент који се врло лако и једноставно може користити током преговора Србије са аутономном покрајином Косовом и Метохијом, а то је имовина.

Наиме, у изјавама српских политичара често се могу чути аргументи који имају конотацију историјског, географског, или нечега другог што представља потпуну непознаницу за западне земље, конкретно Европску унију која је посредник у преговорима. То што је нпр. Стразбур некада припадао Њемачкој, западни правни систем уопште не интересује, па се стога тај дио Француске сасвим сигурно неће наћи за преговарачким столом између Њемачке и Француске (изузев у случају рата). Међутим, српски политичари то, макар у званичним изјавама, потпуно занемарују.

Оно што никако не би смјели занемарити јесте положај имовине Српске православне цркве на Косову и Метохији, односно оно што пише у катастру. Катастарски, готово четврт природних богатстава КиМ-а припада СПЦ-у, па се СПЦ-у мора и вратити, што цркву де факто може поставити и укључити у преговоре као једног од најважнијих субјеката преговора. Запад никада неће моћи (ни правно, ни политички) оправдати насилну конфискацију било чије приватне имовине, па тако ни црквене имовине, а с обзиром на то да је Пећ центар српског православља, тамо је и највећи број добара којe припадају цркви. Српска православна црква има и превише оног чиме може да покаже и докаже постојање и присуство, као и начин српског опстанка на Косову и Метохији, чак и поред накарадних закона од 1945. па наовамо. ЕУ суштински не занима ко ће вратити имовину СПЦ-у, да ли ће то бити Србија или Приштина, али је итекако занима да се имовина врати ономе коме и припада!

Данас тобоже наставак Бриселског дијалога зависи од антицивилизацијских такси које су паралелне косовске институције увеле према Србији и БиХ (па мимо медијске пажње пролази успостављање војске Косова које није предвиђено ниједним међународним уговором), умјесто да држава Србија као централно питање и услов наставка преговора постави имовину СПЦ-а на овој територији.

Стога када поставимо питање „Чија је њива“, почећемо да добијамо одговоре са Запада који ће нам се можда, можда, почети да допадају.

Многи су постављали питање како је могуће да је трећина становништва БиХ (они који су Срби), послије Дејтона добила 49 одсто територије БиХ која се огледа у ентитету Република Српска. Одговор је врло једноставан, а огледа се у катастарској територији односно имовини која је припадала Србима у БиХ прије рата. Наиме, прије рата, Србима је катастарски припадало преко 60 одсто територије БиХ.

И на крају, Бриселски дијалог се од самог почетка води на неравноправној основи: 2 – 1. Једна земља ЕУ, односно њен члан (по правилу земља која је признала Косово), један представник Косова и један представник Србије. Зашто коначно држава Србија не изједначи резултат? Са црквом би било 2-2.

Стефан Благић

 

Facebook Comments

Close