Tito i Srbi

Tito i Srbi

Tito i Srbi

Pre desetak dana je bila godišnjica od smrti Josipa Broza Tita. Punih četrdeset godina od smrti ovog čoveka u našem društvu i dalje traju polemike ko je on u stvari bio i prostim jezikom u narodu rečeno, da li je bio dobar ili loš za srpski narod. Moje viđenje mesta i uloge ovog čoveka u istoriji srpskog naroda je potpuno na strani stanovišta da je on mnogo više uradio lošeg, nego što je učinio dobrog. I ne samo on, nego celokupan komunistički režim koji je uspostavljen u Jugoslaviji od 1945. godine naovamo. A što je još i najgore od svega, potpuno sam ubeđen da i dan danas „beremo“ plodove rada upravo ovog čoveka i komunističkog sistema.

Na pisanje ovog teksta me je naveo jedan status mog prijatelja na Fejsbuku u kome je postavio pitanje svojim prijateljima o liku i delu Tita i šta on za njih predstavlja u ovo vreme? U komentarima ljudi na ovaj post velika većina ljudi je odgovarala sa pozitivnim reakcijama i emocijama, što me je navelo da razmislim o tome da li možda ja grešim i da li su moji stavovi o Titu možda pogrešni.

Da bi došao do odgovora krenuo sam u analizu onoga šta su ljudi komentarisali na navedeni post mog prijatelja. Pa krenimo redom.

Oni su pre svega navodili osećaj sigurnosti koji su imali u toj zemlji. Zatim sledi bezbrižnost koju su osećali. Posle toga dolazi na red poštovanje u svetu. Mnogi komentarišu da su na dan smrti Tita plakali, a mnogi i da su naslućivali da više nikad neće biti kao pre i da su osećali strah od vremena koja dolaze. Dobar deo ljudi ističe bratstvo i jedinstvo. Srećno detinjstvo, jaka industrija i sindikati, poštovali su se radnici, radnička odmarališta na moru, nije bilo klasnih razlika, besplatni stanovi, izgradnja fabrika, škola, bolnica. Ovi odgovori bi, u suštini, pokrili najveći broj pozitivnih komentara na Josipa Broza Tita i vremena u kome je on bio najznačajnija politička figura.

Kada se na ovaj način predstave komentari, zaista se stiče utisak da je to bilo vreme bezbrižnosti, sigurnosti, bratstva i jedinstva, opšteg prosperiteta i napretka. Sve u svemu, jedno idilično vreme koga se svi sećaju sa setom. I zaista, sa dobrim delom ovih komentara se moramo složiti. Ljudi se zaista jesu osećali sigurnije (barem u periodu sedamdesetih) u to vreme nego danas. Bili su bezbrižniji u smislu da su znali da će dobiti platu tačno na vreme i da će sa tom platom moći pristojno da žive. Pasoš koji je tada izdavala Jugoslavija je zaista bio vredan u međunarodnom saobraćaju i ljudi su mogli bez većih ograničenja da se kreću skoro po celom svetu. Gradili su se putevi, škole, fabrike.

Međutim, da li je to sve baš bilo tako? Pre svega, mišljenja sam da bi ovaj odgovor trebalo razdvojiti na dva dela. Prvi je onaj koji se tiče subjektivnog osećaja svakog onog ko je komentarisao i ko ima pozitivna iskustva sa tim vremenom. Drugi nivo je onaj koji bi mogli označiti kao objektivan i koji na prvi pogled ne utiče direktno na same komentatore, ali ako ih detaljno obrazložimo videćemo da i te kako utiču na život svakoga od nas.

Dakle, prvi nivo je subjektivni osećaj komentatora. I zaista ovde možemo da pođemo od činjenice da su ljudi koji komentarišu u to vreme bili mlađi i samim tim se tog vremena sećaju sa određenom setom i sećanjem kakvi su bili u mladosti. Pored toga, to vreme jeste zaista bilo vreme mnogo veće jednakosti nego ovo danas. Takođe, mogao bih da se složim sa tezom da je tada država bila mnogo ozbiljnija od ovog što imamo sada priliku da gledamo i zovemo državom. Institucije države su se mnogo više poštovale i zaista je postojao određeni društveni red koga su se svi pridržavali.

Verovatno ima smisla odgovor zašto je to tako tražiti i u činjenici da je to bila autoritarna država i da se čak i za verbalni delikt išlo u zatvor. Ko god brani tu vrstu slobode, morao bi da zna da bi za ogromnu masu stvari koje danas svakodnevno „kači“ na Fejsbuk, u toj Titovoj državi išao u zatvor. Toliko o slobodi. Ali je država sasvim sigurno bila mnogo ozbiljnija i ispunjavala je sve one školske uslove da se nazove državom u odnosu na ovo što imamo danas. Takođe, jednakost, koju mnogi ističu, je bila na mnogo višem nivou od ovog što imamo danas. Međutim, treba navesti da i ta jednakost nije bila onakva kakvom je mi zamišljamo. I tada su postojali oni koji su bili povlašćeni u odnosu na ostale. I tada je iskovan termin „crvena buržoazija“ za one koji su deklarativno bili socijalisti, a u stvari su pripadali povlašćenom sloju. Pasoš koji mnogi ističu kao pozitivnu stranu onog vremena je takođe još jedna zamka. Naime, tačno je da je taj pasoš omogućavao putovanje po skoro celom svetu, međutim, činjenica je i da je jako mali broj ljudi zaista i putovao. Naime, mnogo više građana putuje danas u inostranstvo nego u to vreme. Najdalje destinacije za veliku većinu naroda u to vreme su bili Trst (po farmerke) i Segedin (po kobasice), što, složićete se, i ne predstavlja neke preterano atraktivne destinacije u odnosu na one gde danas mladi putuju.

Takođe, teza o apsolutnom bratstvu i jedinstvu je jako diskutabilna i ne stoji ona ocena komentatora koji je ističu. Naime, da ova teza pada u vodu najbolje svedoči podatak o broju mešovitih brakova. A taj broj mešovitih brakova je bio mnogo manji od onog koji bi mogli očekivati u sistemu u kome vlada potpuno bratstvo i jedinstvo. Ukoliko u broj mešovitih brakova ubrojimo i one koji su bili pripadnici JNA, koji su imali mnogo bolje napredovanje u službi ukoliko su sklopili brak sa nekim ko je pripadnik druge nacije, ova teza o bratstvu i jedinstvu još više pada u vodu. Naravno, apsolutno verujem da je dobar deo pripadnika JNA koji su ulazili u mešoviti brak to uradio iz čiste ljubavi, međutim, ne bih isključio ni činjenicu da se u JNA favorizovao ovaj vid brakova, pa je zbog toga određeni broj pripadnika vojske ušao i u ove brakove. Takođe, ovo se odnosi i na one pripadnike Komunističke partije. Naime, oni su imali veću prohodnost na partijskoj lestvici, a samim tim i na društvenoj, ukoliku sklope mešoviti brak. Dovoljno je pogledati istaknute članove i funkcionere Dodikovog SNSD-a, koja je svojevrsni naslednik Komunističke partije, i videti koliki broj od prvih deset-petnaest ovih ljudi su deca iz mešovitih brakova ili je ušlo u mešoviti brak.

Pored ovog dela, koji sam nazvao subjektivni osećaj komentatora, i u kome bih mogao u određenoj meri  i da se složim sa komentarima ljudi koji su branili „ono“ vreme, vidimo da dobar deo njihovih sećanja i doživljaja i nije baš u onakvom svetlu kako ga oni doživljavaju i predstavljaju. U sledećem delu ću navesti neke od objektivnih pokazatelja i činjenica koje su krasile Titovu državu što će još više uticati na konačnu ocenu o Titu i komunističkom periodu Jugoslavije. Zatim, možemo na snazi argumenata i kontraargumenata, doći i do nekih zanimljivih i zajedničkih odgovora. Naravno, ovi objektivni pokazatelji u mnogo manjoj meri dolaze do ličnih osećaja pojedinca, pa ih velika većina u svojim viđenjima Titove Jugoslavije i zanemaruje.

Pre svega, činjenica je da je Josip Broz Tito u Prvom svetskom ratu bio član 42. Vražije divizije. Sama ta činjenica meni je dovoljna da ne može biti ocenjen kao pozitivna ličnost u srpskoj istoriji. Naime, upravo ta grupacija austrougarske vojske je počinila najstrašnije zločine u Prvom svetskom ratu kada je ušla na teritoriju Srbije. Posebno su se po zločinima isticali oni u Mačvi i Jadru. Ovi zločini nad srpskim narodom su upravo u vreme Tita i komunista gurnuti u stranu i o njima se nije ni pričalo, ni pisalo, niti su se proučavali. Ovaj deo spada u istoriju pre Drugog svetskog rata, a poznato je da komunisti nisu preterano marili za istoriju srpskog naroda. Njima je sva istorija počinjala od 1941. godine. Ali naravno da komentatore sa početka teksta ove stvari ne zanimaju, jer su Mačva i Jadar daleko od njih, celih tri sata vožnje od Banjaluke. Ovde odmah moram da kažem da uzimam primer Banjaluku, jer je moj prijatelj iz ovog grada i velika većina komentatora dolazi upravo iz ovog grada, što ne umanjuje činjenicu da obožavalaca lika i dela Josipa Broza ima širom naših zemalja.

Odmah po okončanju Drugog svetskog rata, bez suđenja ili u montiranim sudskim procesima na smrt je osuđen veoma veliki broj Srba. Pošto je ovaj period i dalje obavijen velom tajne, postoje samo procene o broju ubijenih. A one se kreću od nekoliko hiljada do čak 50.000 Srba ubijenih od strane komunističke vlasti. Mnogi među ubijenim su bili potpuno nedužni, a ubijeni su pod izgovorom da su sarađivali sa okupatorom.

O čemu se u stvari radi? Radi se o tome da su pred prekim komunističkim sudovima ubijani viđeniji Srbi i da je mahom stradala srpska inteligencija i buržoazija, jer su komunisti znali da od njih preti najveća opasnost po njihov režim. Takođe, ovaj period je bio period državne pljačke nad bogatijim stanovnicima, kojima je nemilice oduzimana imovina. I ovi zločini su u velikoj meri gurnuti u stranu i o njima se nije ni pričalo, ni pisalo. I to je bila jedna od tabu tema u Titovoj komunističkoj Jugoslaviji koju su ljudi toliko hvalili u komentarima.

Takođe, u ovom delu je i gorka istina o Golom otoku, gde su završavali svi oni koji su drugačije mislili od Tita. To bi bilo isto kao kada bi neko danas u zatvor slao pripadnike opozicionih političkih partija. Veoma bliska tema ovoj je i zataškavanje zločina od strane domaćih fašista protiv srpskog naroda i smanjenje stvarnog broja ubijenih Srba u Drugom svetskom ratu. Istina o logorima Jasenovac i Jadovno, brojnim hercegovačkim jamama i broj ubijenih u njima samo su deo čitave ove priče. Broj ubijenih je umanjivan a sve pod parolom bratstva i jedinstva. Jer da se o tim zločinima pričalo mnoge komšije koje su bile u ustašama i koje su i počinile ove zločine bi morale da odgovaraju. A Titov režim ih je u ogromnom broju abolirao i proglasio braćom. Mišljenja sam da je upravo ovo jedan od osnovnih razloga zašto smo se devedesetih tako brzo i preko noći pohvatali za vratove sa komšijama. Jednostavno rečeno, ova gorka istina je u Titovoj Jugoslaviji gurana pod tepih. Narod je dobro znao šta se sve dešavalo u Drugom svetskom ratu, u mnogim logorima i jamama, a ta istina je zarad bratstva i jedinstva potiskivana.

Vrlo verovatno su komentatori sa početka teksta negde u podsvesti imali predstavu i o ovim stvarima, jer je veliki broj njih komentarisao da su osećali da sa smrću Tita dolaze teška vremena, a mnogi su pomišljali da može doći i do rata. Ko zna da li bismo uopšte doživeli ovako krvave devedesete da se do kraja raskrstilo sa zločincima iz Drugog svetskog rata? Za sve one koji su kometarisali pozitivno o Titovom režimu, nije mi jasno kako su mogli to da urade kada je veliki broj njihovih rođaka stradao u Jasenovcu i drugim logorima i stratištima?! Da li je nekome dovoljno da dobije stan u Banjaluci i posao u nekoj od izgrađenih fabrika i da zaboravi na svoje rođake stradale u Jasenovcu? Izgleda da mnogima jeste.

Nije ništa bolja situacija ni danas. Mnogi brane Dodikov režim u RS iako i oni sami znaju da ovaj put kojim sada ide RS nije dobar. Međutim, njima je trenutno dobro, oni su se na ovaj ili onaj način „snašli“, „uglavili“, „ugradili“ i zaboravili su kuda u stvari idemo sa ovakvim ponašanjem vlasti. Kada se sutra budu setili kuda idemo, deca će im uveliko biti u SAD, Nemačkoj, Australiji... ali ko će danas da razmišlja o tome? Dok sam čitao komentare onih koji su branili lik i delo Josipa Broza u velikoj meri sam video današnje vreme i sve one koji su iz čistog interesa na strani vlasti u RS.

Takođe, činjenica je da su republičke granice "nacrtane" u komunističkoj Jugoslaviji išle na štetu srpskog naroda. Te pogrešno i nepravedno iscrtane granice u toku Drugog svetskog rata u velikoj meri su uticale na krvave ratove devedesetih. Hrvatska, recimo, nikada u istoriji nije postojala u današnjim granicama. Baš kao ni Bosna i Hercegovina. A kada je došlo na red unutrašnje preuređenje granica samo je Srbija dobila dve pokrajine, Vojvodinu i KiM, dok ta sudbina nikada nije zadesila Hrvatsku. Ili, recimo razlike u Bosni između Hercegovine i Krajine. Zašto, recimo, u toj Titovoj Jugoslaviji nije formirana autonomna pokrajina Krajina? Pitanje za razmišljanje, zar ne?

Takođe, velikoj većini naroda ni dan danas nije poznato da je komunistička Titova Jugoslavija odgovorna za useljavanje velikog broja Albanaca iz Albanije na Kosovo i Metohiju nakon Drugog svetskog rata, dok je povratak proteranih Srba sa KiM, za vreme ovog rata pod terorom balista, onemogućen pod izgovorom stvaranja međunacionalnih tenzija. Ovaj potez komunista će u značajnoj meri direktno rezultovati sadašnjem stanju u južnoj srpskoj pokrajini. 

Mnogima je nepoznato da su u ekonomskom pogledu nakon Drugog svetskog rata favorizovane Slovenija i Hrvatska. Tačno je da su ove republike i pre ovog rata bile ekonomski naprednije od recimo Srbije i BiH. Međutim, nakon Drugog svetskog rata mnoge fabrike su iz Srbije preseljene u Sloveniju i Hrvatsku. Na ovaj način su te republike dodatno ekonomski ojačale. Sve to je kulminiralo sa donošenjem Ustava iz 1974. godine koji je bio siguran put u razbijanje SFRJ. Upravo je ovaj Ustav bio jedna od polaznih tačaka svih kasnijih ratova iz devedesetih. Na ovaj način je upravo Tito direktno odgovoran za sve ono što je kasnije bilo devedesetih. Recimo samo da je nakon ovog Ustava iz 1974. godine spoljni dug države od 1975. do 80-ih narastao sa 5 na 19 milijardi dolara. Republike su dobile mogućnost da se olako zadužuju na međunarodnom finansijskom tržištu, a savezna vlast nije imala kontrolu nad uzimanjem tih kredita.

Takođe, mnogima nije poznato, ili su zaboravili, da je Titova Jugoslavija uzimala ogroman broj kredita na međunarodnom finansijskom tržištu. Ti krediti se vraćaju i dan danas. Srbija, recimo, samo ove godine treba da vrati oko 261 milion evra na ime zajmova uzetih u vreme SFRJ, a prema planu otplate, Srbija će i sledećih 20 godina da vraća ove zajmove. Da li vas i ovo podseća na vladavinu Milorada Dodika? Čitava politika i rezon kako Titovih komunista, tako i njegovih naslednika u likovima poput Dodika je politika da se preživi danas i politika bez dugoročne strategije. I baš kao što su oni komentatori hvalili Tita, potpuno isto će vam i danas Dodikovi sledbenici reći za ovog bivšeg, a po mom dubokom uverenju i sadašnjeg, komunistu. Ukoliko se suprotstavite njihovim režimima, u Titovo vreme ste postajali kontrarevolucionar i petokolonaš, a danas ste izdajnik. Matrica je potpuno ista i glasi: što više podeliti i zavaditi kako bi se komotno vladalo.

Obrazovna indoktrinacija u komunističkoj Jugoslaviji je bila izrazito agresivna. Od Josipa Broza Tita je stvaran kult ličnosti. U osnovnoj školi deca su učena da se Tito voli više od mame i tate. Naime, evo šta su deca u Osnovnoj školi učila: „Tito se voli najviše... Otac se voli puno, majka se voli više, a Tito se voli najviše! Vole se mama i tata, vole se seka i bata, ali ako te ko bude pit’o, najviše se voli Tito.“ Pomalo bolesno, zar ne?

Ili recimo u lektiri se moglo pronaći sledeće: „Ne bih rada ni da budem živa, kad ja ne bih član partije bila!“ Baš me zanima šta na ovo, iz današnje perspektive, imaju da izjave obožavaoci lika i dela Josipa Broza. Ko god brani Tita i njegovo vreme ne znam kako bi se ponašao da mu danas deca u školi uče recimo da vole Dodika (ili Vučića) više od tate i mame. A upravo se to učilo u Titovo vreme. Naime, za one koji se ne sećaju tog vremena poučno je podsetiti ih da se u Bukvaru prvo učilo slovo T, i to ne zbog „tate“, nego zbog „Tita“. Na ovaj način se direktno obrazovala podanička svest naroda. I upravo su zbog toga mnogi i plakali na vest da je Josip Broz umro. Jer šta je logičnije nego da plačete za nekim za koga ste učeni da treba da ga volite više i od oca i od majke. Ovako razvijana podanička svest naroda je danas najveći problem zadržavanja ove vlasti u Srpskoj. To bi svi oni koji su hvalili Tita morali da znaju.

Ovo bi bile samo neke od osnovnih teza zašto bi Josipa Broza i komunistički režim trebali označiti kao negativne pojave u našem društvu. Pored navedenih, ostalo je još jako mnogo veoma bitnih sfera života koje su pretrpele ogroman napad komunističkih ideologa. Pre svega, ovde bi mogli navesti udarac koji je pretrpela SPC za vreme komunističke vlasti, a samim tim i celokupan vrednosni orijentir srpskog naroda. Međutim, na ovom mestu na žalost, ne možemo sve da ih obradimo jer smo i ovako preterali sa brojem stranica u današnje vreme kada ljudi čitaju samo naslove i eventualno jedan do dva pasusa. Ipak, i za ovako skraćen tekst, potpuno sam siguran da će kod svih zdravomislećih ljudi koji su hvalili Tita i taj režim izazvati barem malo kritičko preispitivanje stavova, što je za početak sasvim dovoljno.

Velizar Antić

Facebook Comments

Related Articles

Close