Образовни систем са свим својим манама

Образовни систем са свим својим манама

Образовни систем са свим својим манама

Да би се једна нација уништила, нису потребни авиони, тенкови, модерни ракетни системи - никакво физичко, биолошко нити хемијско оружје. За потпуно уништење једне нације сасвим је довољно уништити њен образовни систем а све остало ће се тихо и постепено и само урушити. Историјско наслеђе нас учи да је образовање главни стуб развоја и егзистенцијалног опстанка једног друштва. Када се тај главни стуб због лошег квалитета и изложен снажним спољним ударцима уруши, остали стубови неће издржати оптерећење и кроз неколико година, прије или касније цијела конструкција ће почети да пропада.

Образовни систем који је постојао у бившој нам држави прије тридесет година, иако са великим бројем недостатака, поредећи са данашњим, био је савршенство без мане. Приватизација која је провођена од 2000. године омогућила је да образовање буде предмет богаћења појединаца а приватни факултети и универзитети - институције за фабриковање нестручних кадрова са дипломом струке. Тако смо дошли у ситуацију да су приватни факултети данас синоним за дипломиране економисте, правнике, менаџере чији је квалитет знања најблаже речено упитан, тако да незапосленост младих који долазе са таквим дипломама и није изненађујућа јер они заправо и немају шта да понуде тржишту нити привредни субјекти као такве желе да их запосле.
У неким срећнијим и уређенијим друштвима, приватни факултети, произвидећи најстручнији кадар су индиректни носиоци сваког развоја. Међутим, за разлику од нашег, у таквим друштвима цијени се знање а не диплома тако да није могуће да нестручни и необразовани чланови политичких партија, као што је то код нас случај, постају министри или посланици да би се обогатили, већ се стручни и високообразовани поједици богате да би постали министри и својим искуством и радом доприњели напретку своје земље.

Међутим, ако неко сматра да је ситуација на државним универзитетима боља, тај или не живи у Републици Српској или је са друге стране потпуно неупућен шта се то догађа у његовој земљи. Болоњски систем, погребник нашег образовног система, донио нам је ‘‘промјене’’ које сваки професор примјењује по властитом нахођењу. Случај ‘‘свестраних професора’’ који предају по неколико потпуно различитих предмета није присутан само на приватним факултетима. Државни универзитети већ годинама практикују такав систем док се млади, потенцијални асистенти налазе на бироу за запошљавање. Нису ријетки ни примјери гдје професори посједују лажне докторате. Иако су о једној професорици са Факултета политичких наука, Универзитета у Бањој Луци, и њеном докторском плагијату медији извјештавали мјесецима, она још увијек запослена и предаје неколико(!) предмета на одсјеку за новинарство и комуникологију на овом факултету, док је на Правном факултету истог Универзитета на примјер, једна запослена у исто вријеме и студент и професор. Не треба такође заборавити да се при избору декана и доцената на очиглед цјелокупне академске и медијске јавности свјесно крши Статут Универзитета при чему се бирају партијски подобни.
Захваљујући безидејности друштва у којем живимо и неспособности да се препозна опасност коју носи будућност узрокована садашњошћу, постојеће политичке елите немају жељу да трагају за алтернативама и могућим рјешењима. То није ни чудо јер ни не постоји нико ко би их подстакнуо да размисле о било каквим реформама.

Водећи се тиме да су професори најважнија компонента образовног система и да у својој области морају бити врхунски стручњаци, неопходно је да се оснује независна комисија која би се састојала од најбољих правних и стручњака у области у која је предмет провјере а чији би задатак био утврђивање валидности диплома односно докторских и магистарских дисертација свих професора запослених како на јавним тако и на приватним универзитетима. Оне дипломе које се покажу као плагијати или стечене неким другим незаконитим радњама или року у којем то није реално могуће морају се поништити а такви ‘‘професори’’ кривично одговарати те им се забранити рад на факултету. Тако би професори који су поступали незаконито били кажњени за своје поступке те спријечени у даљем фабриковању нестручних кадрова што би свакако представљало вид заштите образовног система али и друштва у цјелини.

Неопходно је обезбједити финансијске услове за пријем нових асистената и професора будући да појединци не могу бити једнако стручни да предају по неколико предмета. На тај начин било би уведено правило ‘‘један професор за један предмет’’ што би омогућило производњу висококваитетних кадрова који би у будућности били носиоци цјелокупног развоја нашег друштва. Такође, неопходно је радити на елиминицаији негативних ефеката Болоњског система чија селективна и недослиједна примјена оставља несагледиве посљедице будући да студенте само спутава у раду и одузима им вријеме. Захваљујући ‘‘Болоњи’’ критеријуми су потпуно оборени а квалитет рада појединих професора и њихов ауторитет потпуно су девалвирали. Добар дио студената са факултетским дипломама захваљујући нестручности појединих професора на тржиште рада излази са веома лошим или никаквим знањем али су једнако конкурентни са колегама који су били за класу бољи студенти. Неквалитетнији студент ће захваљујући партијској подобности и познанствима тако добити посао док ће његов успјешнији и компетентнији колега остати незапослен или ће у САД, Њемачкој, Аустрији наћи мјесто гдје ће се његов рад препознати и цијенити а у Републику Српску се неће вратити. Никада више!

Дарко Кузмановић

Facebook Comments

Close